Kada u prepodnevnim satima sedim uz računar i razmišljam o ljudskim sudbinama koje traže odgovore na sopstvene emotivne brodolome, često se susrećem sa pitanjem šta je zapravo glavni krivac za raspad jedne veze. Mnogi će bez oklevanja upreti prstom u nedostatak poverenja, izostanak obostrane podrške, hroničnu monotoniju ili razarajuću ljubomoru. Neki će reći da je neverstvo jedina neoprostiva tačka bez povratka. Ipak, dugogodišnje iskustvo u posmatranju ljudskih naravi uči me da se najopasniji razaratelj bliskosti ne krije u otvorenim sukobima, već u tišini koja sledi nakon njih. Pre nekoliko meseci prisustvovao sam dirljivoj, a ujedno i mučnoj sceni u komšiluku. Dvoje mladih ljudi, koji su godinama delili sklad, smeh i planove, razišli su se posle banalnog nesporazuma oko nevažnog dogovora. Oboje su narednih nedelja proveli u tišini, držeći telefon u rukama i iščekujući da onaj drugi prvi pošalje poruku. Niti je ona želela da pokaže ranjivost, niti je on hteo da izgubi ulogu nepokolebljivog muškarca. Ta tišina je postajala sve glasnija, dok se na kraju nije pretvorila u trajni prekid. U tom jednostavnom primeru oslikava se otrovna snaga ljudskog ega koji bešumno ubija i najlepše ljubavi.
Ego je poput nevidljive, podmukle supstance koja polako pomućuje razum i suzbija nežnost, ubeđujući nas da u ljubavi postojimo da bismo pobedili, a ne da bismo se povezali. On je glavni krivac za sve one nikada poslate poruke, propuštene pozive i reči pokajanja koje su ostale zaglavljene u grlu. Ego šapuće partnerima da ne smeju popustiti, da moraju ostati nepokolebljivi pred svetom i po svaku cenu sačuvati sliku o svojoj nadmoći. Šta ako drugi posmatrači pomisle da smo slabi? Šta ako nas proglase nedovoljno ponosnim samo zato što smo prvi pružili ruku pomirenja? U toj besmislenoj trci za odbranom sopstvene sujete, zaboravljamo da je potreba da uvek budemo u pravu najsigurniji put ka tome da ostanemo sami.
Iskustvo nam pokazuje da ljubav ne može rasvetliti naše trenutke ukoliko je neprestano trujemo ponosom i ucenama. Sa protokom vremena, emocija koja se ne neguje usvojenim praštanjem počinje da bledi i na kraju se potpuno ugasi. Na kraju te nemilosrdne borbe ostajemo ubeđeni da smo pobedili, ponosni na sopstvenu nepokolebljivost i činjenicu da nismo dozvolili da se neko poigrava sa našim ponosom. Naš ego ostaje nedirnut, veličanstven i pobednički usamljen. Tešićemo se tvrdnjama da nam jednostavno nije bilo suđeno, da nas čeka neko bolji ili da je presudila nesmotrena ljubomora. Ipak, u kasnim satima, kada se svetla ugase i galama utihne, jedan tihi unutrašnji glas nepogrešivo podseća na istinu: da smo samo jednom pružili ruku i ostavili ponos po strani, ljubav bi pobedila.
„Ljubav traži hrabrost da budemo ranjivi, dok ego traži oklop da ostanemo netaknuti — a sa oklopom se nikada ne može zagrliti.“
Piše: Nenad Tasić