Pčinjski 017-Portal upućuje najtoplije vaskršnje čestitke svim svojim čitaocima u Pčinjskom okrugu, širom naše lepe Srbije i prijateljima po celom svetu. Gde god da se nalazite, neka vaskršnja svetlost obasja vaše puteve i donese vam mir koji svet ne može dati, ali ni oduzeti. Želimo vam da ovaj praznik proslavite u zdravlju, okruženi najmilijima, sa srcem ispunjenim ljubavlju i praštanjem. Neka u vašim domovima zavlada sloga, a trpeze budu blagoslovene radovanjem i dečjim smehom koji je najlepša molitva Bogu. Podsećamo vas da je vera naše najvrednije blago, jače od svake prolazne nedaće. Neka se molitva širi kroz crkvene svodove, neka se kucaju jaja i neka svako od vas oseti radost pripadanja porodici.
U osvit najsvetijeg jutra, dok se prvi zraci sunca probijaju i dok zvona sa naših starih svetinja najavljuju pobedu života nad smrću, srce svakog pravoslavca u našem blagoslovenom kraju zakuca istim, drevnim ritmom. OsećamO duboku potrebu da vam približimo tajnu koju Vaskrs nosi. Ovo je trenutak kada se Nebo i Zemlja dodiruju, u domovima gde se vera ne izgovara samo rečima, već se živi svakim pokretom ruke koja blagosilja vaskršnju radost.
Put do ovog svetlog dana nije slučajan. On je popločan sedmonedeljnim podvigom Vaskršnjeg posta, koji u našem narodu predstavlja duhovno proleće. Post nije samo puko uzdržavanje od hrane, već duboka psihološka i duhovna priprema, vreme kada čistimo kuću svoje duše kako bi u nju ušao Vaskrsli Hristos. Taj post je oduvek bio strog, ali prožet radošću iščekivanja. Kulminacija u Stradalnoj nedelji, počev od Velikog četvrtka, dana kada se sećamo Tajne večere i kada domaćice u ranu zoru farbaju prva jaja. Veliki petak donosi tišinu koja se može čuti. To je dan najstrožeg posta i tihe molitve, kada i priroda kao da zamre u saosećanju sa Spasiteljem. Zatim dolazi Velika subota, dan tihe nade i užurbanih priprema, kada se miris vaskršnjih kolača već širi sokacima, najavljujući da je pobeda blizu.
Praznovanje za verujuću porodicu našeg kraja dostiže vrhunac u senci mirne noći, kada se tišina prolamala radosnim zvukom zvona koja pozivaju na Vaskršnju liturgiju. Zamislite tu sliku: roditelji, baka, deka i deca, odeveni u svoje najlepše odelo, koračaju ka hramu osećajući blaženstvo. U crkvi, dok miris tamjana obavija ikone, odrasli u pobožnom ćutanju uznose molitve, dok deca, širom otvorenih očiju i držeći roditelje za ruke, iščekuju trenutak kada će se zapevati „Hristos Vaskrse“. Vrhunac njihove duhovne radosti je Sveto Pričešće, trenutak kada se čitava porodica sjedinjuje sa Gospodom nakon dugog posta, osećajući mir koji nadilazi svaki ljudski razum. Ta zajednička molitva pod svodovima naših crkava je temelj koji decu uči šta znači biti čovek vere i ljubavi.
Nakon povratka iz crkve, dolazi kroz najlepši dečji običaj – kucanje vaskršnjim jajima. Dok domaćin kadi dom i porodica zajednički izgovara molitvu, dečja pažnja je već usmerena ka činiji sa crveno obojenim jajima. Gledajući mališane kako sa neverovatnim žarom biraju svoje „najjače“ jaje, ispitujući mu čvrstinu kuckanjem o zube, mi odrasli vidimo čistu i nepokolebljivu radost. To nadmetanje, praćeno smehom i šalom, nije samo igra. To je mali ritual u kojem se kroz dečje prste slavi pobeda Života. Svako slomljeno jaje je simbol pobede nad smrću, a svaki pobednik u tucanju dobija titulu koja se u porodici ponosno nosi do sledeće godine. U tim trenucima, dok se deca kucaju jajima, a odrasli ih sa osmehom posmatraju uz čašicu razgovora, brišu se sve brige i ostaje samo čista, vaskršnja toplina same Vaskršnje nedelje.
Da bismo zaista razumeli težinu praznika, moramo se vratiti na same izvore naše vere, na stranice Biblije koje svedoče o događaju koji je zauvek izmenio tok ljudske istorije. Vaskrs nije nastao kao obična narodna svetkovina, već kao direktan odgovor na najveličanstvenije čudo – pobedu Isusa Hrista nad smrću. Prema Novom Zavetu, nakon što je postradao na krstu za grehe sveta i bio položen u grob koji je zapečaćen teškim kamenom, trećega dana, u samu zoru, grob je ostao prazan. Anđeo Gospodnji je mironosicama blagovestio vest koju i mi danas pronosimo: „Nije ovde, vaskrse kao što je rekao“. Taj trenutak vaskrsenja postao je temelj hrišćanske crkve, a prvi hrišćani su već od samih apostolskih vremena počeli da svetkuju ovaj dan kao „praznik nad praznicima“.
Kroz istoriju, način slavljenja se oblikovao, ali suština je ostala ista od te daleke prve nedelje u Jerusalimu do današnjih dana u našem Pčinjskom okrugu. Prvi Vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine postavio je jasna pravila o tome kada se Vaskrs slavi. Ali, van suvoparnih datuma, Vaskrs je kroz vekove postao simbol unutrašnjeg vaskrsenja svakog čoveka. Biblija nas uči da, kao što je Hristos vaskrsao, tako i mi možemo vaskrsnuti iz pepela svojih grešaka, strahova i beznađa. U našem narodu, to učenje se duboko ukorenilo, naročito ovde na jugu, gde su nas vekovi ropstva primorali da veru čuvamo ne samo u knjigama, već u svakom otkucaju srca i svakom vaskršnjem jajetu.
Sama Nedelja je samo početak, jer vaskršnja radost ne prestaje zalaskom sunca. Dani nakon Uskrsa, poznati kao Svetla sedmica, predstavljaju produžetak jednog istog neprekinutog dana radosti. U narodu se ovi dani poštuju kao vreme kada su „vrata raja otvorena“. Ponedeljak i utorak nakon Vaskrsa su dani kada se posećuju rođaci, kumovi i prijatelji, donoseći im na dar ofarbana jaja i blagoslov. Naš jug posebno neguje te običaje druženja na saborima, gde se uz narodnu muziku i igru slavi život koji je pobedio. To je vreme kada se svaka kuća otvara za putnika namernika, a svaka reč postaje toplija.
Često svedočimo toj neverovatnoj snazi kojom deca upijaju ove istine. Kada vidite dete u crkvi kako celiva ikonu Vaskrsenja, ono ne vidi samo sliku. Ono oseća prisustvo Hrista koji mu se smeši. Roditelji imaju tu blagoslovenu ulogu da budu prvi učitelji vere, oni koji će kroz priču o biblijskim događajima objasniti sinu ili kćeri zašto je to jutro posebnije od svih ostalih. Obrazovanje duše počinje upravo tu, pored vaskršnje korpe i ispred kućnog kandila, gde se uči da život ima smisla i da ljubav nikada ne prestaje.
Vaskrs nas podseća da je porodica mala crkva u kojoj se kroz osmeh deteta najbolje vidi prisustvo Božije. U našim mestima, običaj je da se na ovaj dan, nakon posete crkvi, zaborave sve stare zavade i pruži ruka pomirenja. To pročišćenje, koja počinje liturgijom a završava se porodičnim veseljem, održava nas čvrstim i ponosnim. Svaka dečja jurnjava po dvorištu sa jajetom u ruci i svaka očinska pouka o značaju Vaskrsa prožeti su svesnošću o neraskidivoj vezi između naše tradicije i večnosti. Mi ne slavimo samo istorijski događaj od pre dve hiljade godina. Mi slavimo živu prisutnost Spasitelja u našim životima ovde i sada.
Dok se budemo radovali vaskršnjim danima, setimo se da je svaki naš odlazak u crkvu i svako podeljeno jaje zapravo proslava onog neuništivog u nama. Vaskrs nas poziva da budemo bolji, da budemo ljudi i da nikada ne zaboravimo da svetlost uvek pobeđuje tamu. To je zavet našeg naroda, to je pesma koja nikada ne prestaje da teče kroz naše vene, podsećajući nas ko smo i čiji smo pred licem Večnosti.
Neka vas svetlost vaskrsenja prati u sve dane vašeg života, darujući vam snagu da uvek birate put istine i dobrote.
Gospod nije vaskrsao u svili i kadifi, nego u našim srcima, da ih zagreje kad su hladna i prosvetli kad su mračna – Starac Tadej Vitovnički
Piše: Sava Popović