Nastavnici, koji nemaju drugog izbora, već da koriste IKT i budu u stanju da integrišu digitalnu pismenost sa drugim osnovnim kompetencijama u svom profesionalnom i privatnom životu, igraju veliku ulogu u razvoju odgovarajućih veština kod učenika koje su neophodne za njih u 21. veku. Istovremeno, digitalna pismenost nastavnika mora da obuhvati znanja i veštine u skladu sa uputstvima Ministarstva prosvete, kao i etičku upotrebu IKT, ali i da ide u korak sa inovacijama u digitalnoj eri. Digitalna pismenost nastavnika podrazumeva efektivnu upotrebu IKT u nastavi i učenju, u profesionalnom razvoju i u organizaciji škole. U svakoj od ovih oblasti su potrebni različiti skupovi veština.
Osnovni cilj je postizanje napretka u nastavnoj praksi, doprinos kvalitetnijem sistemu obrazovanja, koji će stvoriti bolje informisane građane i učenike sa naučenim praktičnim veštinama, koja će biti u stanju da unaprede ekonomski i društveni razvoj zemlje u budućnosti. Prva faza su IKT standardi za kompetenciju nastavnika, identifikovanjem odgovarajućih resursa i pružanjem smernica za pripremu, kako bi se omogućilo nastavnicima da igraju suštinsku ulogu u osnaživanju učenika da koriste digitalnu tehnologiju. Druga faza je kreiranje zajedničke matrice veština nastavnika i razvoju odgovarajućeg nastavnog plana i programa u postojećim uslovima. Treća faza se odnosi na adaptaciju, lokalizaciju, proširenje i procese primene i sertifikacije. Uvođenje digitalne tehnologije zahteva stalno prilagođavanje nastavnih sredstava, a pored toga neophodna je i obuka za prilagođavanje i razvijanje sistema uz postepeno usložnjavanje. To je globalni proces koji se odvija ogromnom brzinom i od kojeg će otpasti svi oni koji se ne priključe.
Biti nastavnik u digitalnom dobu znači suočiti se sa mnogim novim dilemama i izazovima, razlikovati prave informacije u moru informacija, biti spreman da kontinuirano savladava nove veštine za digitalnu nastavu i stiče znanja o zaštiti dece iz raznih oblasti.
Pandemija je naterala obrazovni sistem da predaje onlajn, a nastavnici su se suočili sa pravim izazovom. U EU je većina država do sada obezbedila ulaganja u digitalnu infrastrukturu škola, a samo jedna trećina njih predvidela je mere za obuku rukovodilaca škola za promovisanje digitalnog obrazovanja. Oko polovine država ima svoju politiku podrške i angažovanja tzv digitalni koordinatori, koji obavljaju tehničko-pedagošku funkciju.
I naša zemlja je uključena u taj proces. Svojevremeno su sve škole bile opremljene velikim brojem računara, ali je određen broj računara danas ili zastareo ili se ne koristi. Ministarstvo prosvete je svim školama u Srbiji obezbedilo veći broj novih računara. Svi nastavnici su prošli obuku za sticanje osnovnih IKT veština, a direktori su takođe imali modul obuke o upotrebi IKT u obrazovanju. Stečene veštine nastavnog osoblja kroz dosadašnje obuke, u vreme kada se nastava u mnogim školama morala odvijati onlajn, stavila ih je na iskušenje i naterala nastavnike da se suoče sa istinom da još mnogo toga moraju da uče, kako ih preneti znanje učenika van učionice, bez table i krede.
Ohrabruje činjenica da rezultati brojnih sprovedenih istraživanja jasno pokazuju spremnost nastavnog kadra za digitalnu transformaciju obrazovanja, bez koje je nemoguće uvesti digitalnu nastavu.
Neophodna je kontinuirana pomoć državnih institucija, ministarstava i opština za uspešnu digitalizaciju obrazovnog procesa. Pomoć je neophodna, jer se deca danas bukvalno rađaju sa mobilnim telefonom, komuniciraju korišćenjem interneta i aplikacijama za ćaskanje, a odrastaju uz društvene mreže i prednosti koje oni nude. Državne obrazovne institucije u ovom procesu treba odmah da pokažu liderstvo, u skladu sa potrebama obrazovanja i učenika, odnosno studenata.
Nedavna iskustva sa onlajn nastavom su pokazala da su roditelji takođe veoma uključeni i da imaju stvarno i sveobuhvatno angažovanje u nastavi. Tako je, na primer, B. N., majka deteta iz četvrtog razreda, izjavila da:
„Učenje u prošlosti, kada su deca učila od kuće, bilo je teško i mukotrpno… Bilo je teško promeniti navike i zadržati tu koncentraciju, koju imaju u školi.”
Prema njenim rečima, nastavnici su pokazali veliko interesovanje, iako ni njima nije bilo lako:
„Veliki je problem i to što je sve što su do sada radili nekako ishitreno, ne znam koliko su deca zapamtila iz svih tih domaćih zadataka i te onlajn nastave. Fokusirali smo se na to da to uradimo do detalja i da domaći zadatak uradimo na vreme.“
Iskustvo vezano za uključivanje IKT u obrazovanje u razvijenijem zemljama pokazuje da ni tamo ovaj proces nije ni lak ni brz. Niko ne želi promene. Ni nastavnici, ni roditelji, ni deca. Taj otpor traje sve dok se nastavnici ne uvere da im tehnologija može pomoći da postignu uspešnije rezultate u nastavi, a početni uspeh ih još više stimuliše, a to utiče na decu i roditelje, tako da svi postaju spremni za promene. Kroz primere dobre prakse, nastavnici će videti da će uspešnom primenom tehnologije u obrazovanju uštedeti vreme i papir i da neće imati povećan rad, da treba da prevaziđu strah od stalnog učenja zbog brzih promena tehnologije i opreme, i sami će se uveriti da u toj borbi postaju bolji i uspešniji nastavnici.
To je proces u kome nastavnici i učenici zajedno stiču digitalne veštine, da što više vide kako učenici uživaju, kako se angažuju i kreativni su, to više voljni su da ostave svoje neverovanje po strani i pridruže se. Ali nastavnik uvek treba da ostane nastavnik, jer je on odgovoran za proces učenja i rezultat tog procesa.
Važno je istaći stavove nastavnika koji su uvek bili otvoreni na nova iskustva, da su upravo oni pokazali veliku volju da nauče kako da koriste IKT u nastavi, a u tom procesu zajedničkog učenja sa učenicima postigli su mnogo bliži međusobni odnos.
Kroz „digitalno učenje“, kao i uz pomoć „razvoja svesti“, u korelaciji sa konceptom doživotnog učenja i kontinuiranog obrazovanja kadrova, koncept onoga što je bilo tradicionalno obrazovanje je zauvek i nepovratno promenjeno. Promene su duboke, suštinske, trajne i nepovratne, a ovoj promeni, pored pedagogije i psihologije, najveći doprinos imaju digitalne tehnologije. To je proces kroz koji naš obrazovni sistem prolazi.
U narednim godinama sigurno ćemo videti neke suštinske promene u ulogama nastavnika. U današnjem svetu, učenicima su potrebne smernice koje pružaju nastavnici. Obrazovanje treba da podstakne učenike da istraže svoje аfinitete, otkriju svoje talente i da postave svoje jedinstvene puteve do ispunjenog života. Važno je stalno podsticati radoznalost i kreativnost, osećaj svrhe izvan konvencionalnih merila uspeha.
Savremeno društvo često zanemaruje doživotni emocionalni razvoj, fokusirajući se više na materijalna dostignuća. Međutim, emocionalni rast je stalan proces koji zahteva priznanje i ohrabrenje, slično fizičkim ili intelektualnim prekretnicama. U idealnom društvu, emocionalno obrazovanje bi bilo integrisano u doživotno učenje, pomažući nam svima da razvijemo emocionalnu zrelost. Ovo je nesumnjivo ključ za vođenje uravnoteženog i ispunjenog života.
