Kada sam bio u četvrtoj godini srednje škole, čitali smo ,,Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa. Sećam se da je ta knjiga tada bila najdosadnija, najapsurdnija, bez poente, bez ičega u njoj. Tek kada sam krenuo na prvu godinu fakulteta, shvatio sam da nijedno delo iz ere realizma, sa svim svojim detaljnim opisima i mnogo stranica, nije uspelo da uhvati stvarnost na način na koji to čini Beket kroz apsurd i besmislice. O čemu se radi u ,,Čekajući Godoa“? Ukratko, Vladimir i Estragon čekaju da im Godo nađe posao, da im pomogne da traže posao, da ih negde zaposli.
Nakon što sam počeo da studiram, shvatio sam da se ceo naš život sveo na čekanje. Čekali smo da počne predavanje, da dođe profesor, da nam daju literaturu i vežbe, čekali smo da zakažu ispit, čekali smo da počne ispit, čekali smo da se ispit završi. Da ne govorim koliko dugo čekamo na studentska pitanja. To je priča za sebe. I sve vreme čekamo. Nije bitno da li je danas, sutra ili juče, da li je pored puta, drveta ili žbunja, da li će se neko od nas obesiti ili ne.
Seli smo u prvi borbeni red, borili se do poslednjeg trenutka za ocenu, ostali da sačekamo profesora ili asistenta koji ni u jednom trenutku ne planira da dolazi na fakultet. Otišli smo na praksu i volontirali, da bismo dobili bilo kakve potvrde da kada nas pozovu na razgovor nemaju izgovora da nas odbiju. Ali ipak nas odbacuju, a ponekad čak i nije odbijanje, već samo ignorisanje. Stalno ulažemo u naše obrazovanje, ali nikada ne dobijamo nikakav kapital od toga. Svaki dobar ekonomista bi rekao da to nije isplativa investicija, da je to brod koji tone i da ga treba odmah napustiti. Ali mi smo idealisti i sanjari, zar ne? I svaki kapetan broda treba da siđe sa palube i bude sa svojim brodom. Tamara Todevska ne peva tek tako: Vidiš brod koji tone, a ja u njemu… Pesma je više nego prikladna.
Kao da glavom idemo kroz zid, tako i dalje istrajno čekamo ono bolje sutra. Ali znaš šta? Sutra je metafora. Nikada vreme nije bilo tako relativno i tako živopisno prikazano kao sada.
Mi smo kao sa Godoom, samo na naprednijem nivou. Kucamo na vrata i čekamo ih sa stalnom nadom da će se bar jedna od njih otvoriti…
Godo bi verovatno rekao da ko hoće da nešto uradi za sebe, ne čekajte, ne odlažite, krenite odmah, jer vreme će svakako da prođe! Slušajte sebe, ma šta da vam drugi kažu. I ako pogrešite, bićete bogatiji za svoje iskustvo. Ništa nas drugo ne može dovesti do bilo kakvog valjanog rezultata. Teško je, uprkos brojnim izazovima, biti strpljiv i čekati svoju priliku, ali za sve to vreme možemo da radimo, jer sebi stvaramo nove prilike i otvaramo vrata svojoj budućnosti.
Ne čakajte Godoa! Ne čekajte me.