Nakon što smo u prethodnim nastavcima serijala „ŽIVOT BEZ OKOVA” istražili surovu anlizu savremenih zavisnosti — od unutrašnjih psihičkih pritisaka, hemijskih iluzija narkomanije, finansijskog i emotivnog ponora kocke, teškog uticaja alkohola, pa sve do digitalnog ropstva i psihološke prevencije — naš istraživački put usmeravamo ka samom obrazovnom sistemu. Učionica je primarni prostor u kom se ukrštaju svi unutrašnji lomovi, izazovi i iskušenja modernog odrastanja, od osnovnoškolskog uzrasta pa do zrelih gimnazijskih dana.
Kako bismo dobili autentičan, neposredan uvid iz ugla prosvetnog radnika i praktičara koji se svakodnevno bori za pažnju i vrednosti mladih, razgovaramo sa Milošem Milanovićem, profesorom računarstva i informatike u Gimnaziji „Bora Stanković” u Vranju, koji svoje dragoceno pedagoško iskustvo stiče i u radu sa mlađim uzrastima u osnovnoj školi. O tome kako balansirati između prednosti tehnologije i njenih opasnih zamki, kako prepoznati prve tihe signale opasnosti i na koji način škola može postati neprobojni bedem, pročitajte u intervjuu koji sledi.
Pčinjski 017-Portal: Kao profesor informatike koji svakodnevno uči mlade digitalnim veštinama, ali i kao odeljenjski starešina koji prati njihovo odrastanje, kako iz prve ruke ocenjujete odnos današnjih gimnazijalaca prema tehnologiji — gde prestaje korisna alatka, a počinje nevidljivom opsesijom ekranom?
Miloš Milanović: Rad na relaciji osnovna škola – gimnazija daje mi jedinstvenu priliku da posmatram čitav proces odrastanja uz tehnologiju u školi. Granica između korisnog alata i zavisnosti prečesto je neprimetna. Tehnologija je vrhunski alat kada se koristi za istraživanje, programiranje, sticanje funkcionalnih znanja i stvaralaštvo. Međutim, zavisnost počinje onog momenta kada ekran prestane da bude sredstvo, a postane jedini ugao kroz koji učenik doživljava svet, vršnjake i sopstvenu vrednost. Kod osnovaca uočavam ranu opčinjenost šarenim sadržajima, dok kod gimnazijalaca to već prelazi u suptilnu, ali duboku zavisnost od stalnog priliva obaveštenja. Kada učenik više ne ume da provede sat vremena u tišini, bez potrebe da dodirne telefon, mi više ne govorimo o digitalnoj pismenosti, već o ozbiljnom gubitku lične autonomije.
Pčinjski 017-Portal: U našim dosadašnjim tekstovima bavili smo se „tihim okovima” i pritiscima sa kojima se mladi suočavaju. Koliko su ti unutrašnji lomovi, trka za uspehom i strah od neprihvatanja vidljivi tokom školskog časa i u međusobnoj komunikaciji učenika?
Miloš Milanović: Vidljivi su i te kako, samo je potrebno pažljivo posmatrati. Trka za ocenama i formalnim uspehom, često nametnuta od strane pojedinih preambicioznih roditelja ili sredine, stvara ogroman unutrašnji pritisak. Učenici se suočavaju sa konstantnim strahom od greške i neprihvatanja. Tokom časa taj pritisak se manifestuje kroz blokadu u radu, anksioznost pri javnom odgovaranju ili, sa druge strane, kroz potpunu nezainteresovanost kao vid odbrambenog mehanizma. U međusobnoj komunikaciji uočava se takozvani „sindrom promašenog života” — opterećenost time da li su prisutni na pravim mestima, da li izgledaju dovoljno dobro na objavama i da li pripadaju „elitnim” vršnjačkim grupama. Mladi danas nose teške unutrašnje terete, a škola mora biti prostor u kom se uči da ocena nikada ne sme biti merilo ljudske vrednosti.
Pčinjski 017-Portal: Živimo u vremenu kada su sportske kladionice, hazardne aplikacije i brza zarada agresivno prisutni. Primećujete li u školskim klupama ili na odmorima tragove opsednutosti dobitnim tiketima, kvotama i opasnom iluzijom lakog novca?
Miloš Milanović: Nažalost, kocka je ušla na velika vrata u život naših mladih i to je pojava pred kojom ne smemo zatvarati oči. Agresivne reklame i dostupnost mobilnih aplikacija napravile su od klađenja usputnu, društveno prihvaćenu zabavu. Na velikim odmorima često možete čuti razgovore koji se ne vode o sportu radi sporta, već o kvotama, „sigurnim dobitcima” i prolaznosti tiketa. Opasnost leži u tome što se kod pojedinih učenika stvara pogubna iluzija da je trud, rad i obrazovanje prevaziđen put, a da je brz, lak novac jedino merilo sposobnosti. Kada dođe do gubitka, javljaju se nervoza, izostanci sa nastave i tajnovitost. To više nije bezazlena zabava — to je direktno urušavanje radnih navika i vrednosnog sistema mlade osobe.
„Zadatak savremenog prosvetnog radnika nije uzaludna borba protiv tehnologije, već nepokolebljiva borba za ljudsku pažnju, kritički um i empatiju naših učenika.” — Miloš Milanović, profesor i nastavnik informatike
Pčinjski 017-Portal: Alkohol i psihoaktivne supstance predstavljaju stalnu pretnju mladima. Kako škola i odeljenjski starešina mogu prepoznati suptilne promene u ponašanju učenika — poput pada koncentracije, tajnovitosti ili promene društva — pre nego što eksperimentisanje preraste u patološki problem?
Miloš Milanović: Odeljenjski starešina mora biti vrhunski posmatrač. Prvi signali retko kada dolaze kao nagli slom, oni su uvek suptilni. To je iznenadni, neobjašnjivi pad ocena, naglo izbegavanje kontakta očima, učestalo kašnjenje ili izostajanje sa prvih časova. Pratimo i promene u dinamičnoj strukturi odeljenja — kada učenik odjednom napusti svoje dugogodišnje drugare iz klupe i počne da se okuplja sa starijim ili nepoznatim grupama van škole. Odeljenjski starešina ne sme reagovati agresivno ili optuživački na prvu sumnju. Ključ je u diskretnom, toplom razgovoru „jedan na jedan”, gde nastavnik jasno daje do znanja učeniku da je primetio promenu, ali ne sa pozicije policajca, već sa pozicije nekog ko želi da pomogne i zaštiti.
Pčinjski 017-Portal: Kao nastavnik računarskih predmeta, odlično poznajete mehanizme delovanja algoritama, video-igara i društvenih mreža. Na koji način moderna tehnologija oblikuje pažnju učenika i koliko je danas teško održati njihovu fokusiranost na nastavni sadržaj koji zahteva strpljenje i upornost u radu?
Miloš Milanović: Sa stručne strane, algoritmi su dizajnirani tako da konstantno drže mozak u stanju visoke razdražljivosti kroz brze, mikro-doze veštačkog podsticaja. Kada dete godinama gleda video-sadržaje koji traju svega nekoliko sekundi, njegov mozak se navikava na instant zadovoljstvo. Onda takav učenik dođe na čas matematike, programiranja ili književnosti, gde se traži dublja misaona analiza, logičko zaključivanje i strpljenje u trajanju od 45 minuta. Dolazi do takozvanog „sudara svetova” — nastavni sadržaj im deluje sporo, dosadno i naporno. Zato je danas ogroman izazov održati fokus. Kao nastavnik, trudim se da nastavu informatike obogatim praktičnim radom i problematskim zadacima koji zahtevaju razmišljanje, čime ih vraćam iz pasivne ulogu posmatrača u aktivnu ulogu stvaraoca.
Pčinjski 017-Portal: Iz ugla odeljenjskog starešine, kakav je kvalitet saradnje sa roditeljima kada se pojavi sumnja na bilo koji oblik zavisnosti ili rizičnog ponašanju? Da li među roditeljima još uvek preovladavaju poricanje i strah od osude ili postoji spremnost na zajedničku borbu?
Miloš Milanović: Saradnja sa roditeljima je ključna, ali ujedno i najosetljivija karika. Prva reakcija većine roditelja kada im ukažete na problem često jeste mehanizam odbrane — poricanje, pa čak i blagi napad na školu uz rečenicu: „Moje dete to ne radi kući.” To je prirodna, ljudska reakcija proizašla iz straha, krivice i nespremnosti da se suoče sa istinom. Međutim, uloga odeljenjskog starešine jeste da strpljivo razbije te zidove poricanja. Kada roditelju predočite činjenice bez osude, uz jasnu poruku da smo na istoj strani i da nam je zajednički cilj dobrobit deteta, u većini slučajeva dolazi do saradnje. Roditelji moraju shvatiti da traženje pomoći psihologa, pedagoga ili stručnjaka nije poraz porodice, već prvi korak ka spasavanju deteta.
„Kada učenik izgubi fokus u učionici, to nije samo pitanje ocena — to je prvi tihi znak da je njegova pažnja potražila lažnu, instant potvrdu u digitalnom svetu.” — Miloš Milanović, profesor i nastavnik informatike
Pčinjski 017-Portal: Često se govori o potpunoj zabrani upotrebe mobilnih telefona u školama. Kakav je Vaš stav po tom pitanju — da li su striktne zabrane delotvorno rešenje ili ključ leži u podučavanju i razvijanju digitalne pismenosti?
Miloš Milanović: Moj stav je uvek na strani balansiranog odgovora. Sama zabrana, ako nije praćena temeljnim objašnjenjem, stvara samo zabranjeno voće i premešta problem van školskih klupa. Sa druge strane, tokom samog časa mora postojati strogo definisana disciplina — telefon ne sme biti na stolu niti u rukama, osim kada se koristi u nastavne svrhe, za određeni kviz ili istraživački zadatak. Podržavam pravilo da telefoni budu odloženi tokom časova, ali smatram da je daleko važnije naučiti decu digitalnoj disciplini. Moramo ih naučiti kako da upravljaju svojim vremenom uz ekran, kako da prepoznaju lažne vesti, zaštite svoju privatnost i shvate da svet ne prestaje kada se ugasi internet signal.
Pčinjski 017-Portal: Kako škola, vannastavnih aktivnosti, može ponuditi mladoj osobi autentičnu alternativu porocima i virtuelnom svetu — kroz sekcije, sport, istraživačke projekte i vršnjačku podršku?
Miloš Milanović: Škola ne sme biti samo mesto gde se dobijaju ocene, već živa zajednica. Mladi ljudi gube bitku sa porocima kada nemaju gde da usmere svoju energiju i kreativnost. Gimnazija „Bora Stanković” nudi bogat spektar vannastavnih aktivnosti — od računarskih i predmetnih sekcija, preko dramskih grupa, do sportskih ekipa. Kada učenika uključite u projekat gde on vidi konkretan rezultat svog rada, kada dobije javnu pohvalu za svoj trud u sekciji ili na takmičenju, njegov osećaj samopoštovanja raste na zdravim osnovama. Tada lažno instant zadovoljstvo iz igrica, kocke ili opijata više nije potrebno, jer ima osećaj ostvarenosti u realnom svetu.
Pčinjski 017-Portal: Nastavnički poziv se značajno promenio u poslednjih nekoliko decenija. Koliko je danas uloga odeljenjskog starešine prešla granice samog predavača i postala uloga mentora, oslonca i nekoga ko prvi prepoznaje vapaj za pomoć?
Miloš Milanović: Uloga nastavnika danas je kompleksnija nego ikada. Biti samo predavač koji ispriča lekciju i ode iz učionice više nije dovoljno. Danas je odeljenjski starešina pre svega mentor, psihološki oslonac i zaštitnik. Učenici u njemu moraju videti stabilnu osobu od poverenja kojoj se mogu obratiti kada imaju problem u porodici, sa vršnjacima ili sami sa sobom. Često je kratak razgovor na odmoru, topla reč ili iskrena podrška važniji za učenikovu budućnost od bilo koje lekcije iz nastavnog plana. Biti tu za njih, čuti ono što ne izgovaraju naglas — to je suština savremenog poziva prosvetnog radnika.
„Škola ne sme ostati samo fabrička traka za prenošenje informacija, već mora biti mesto gde mlada osoba uči kako da sačuva slobodu i ostane čovek.” — Miloš Milanović, profesor i nastavnik informatike
Pčinjski 017-Portal: Ako posmatramo celu sliku savremenog odrastanja, koja bi bila Vaša ključna poruka i savet Vašim učenicima — kako da sačuvaju slobodu, slobodan um i prave ljudske vrednosti u svetu punom digitalnih i životnih iskušenja?
Miloš Milanović: Moja poruka učenicima staje u dve reči: Budite svoji. Ne dozvolite da vašu vrednost odmeravaju nepoznati ljudi na društvenim mrežama, broj praćenja ili prolazne mode. Tehnologija je divna kada iz nje izvučete znanje, ali ne dozvolite da ovlada vašim emocijama i vremenom. Negujte živa prijateljstva, čitajte knjige, bavite se sportom, razgovarajte sa roditeljima i nastavnicima. Ne tražite prečice u životu — lak novac i brz beg od problema uvek se plaća najskupljom cenom. Vaš um je slobodan onoliko koliko znate da razmišljate svojom glavom i koliko ste spremni da uvek ostanete dobar i čestit čovek.
Pčinjski 017-Portal: Ukoliko postoji važno pitanje ili tema koju kroz ova pitanja nismo obuhvatili, a smatrate da je ključna za razumevanje ove problematike iz ugla prosvetnog radnika, molimo Vas da je slobodno podelite sa našim čitaocima.
Miloš Milanović: Voleo bih da naglasim važnost sistemskog jedinstva porodice, škole i medija. Često smo skloni prebacivanju krivice — roditelji na školu, škola na društvo, a društvo na tehnologiju. To je začarani krug u kom najviše trpe naša deca. Potrebno nam je više ovakvih medijskih inicijativa kakvu sprovodi Pčinjski 017-Portal kroz serijal „ŽIVOT BEZ OKOVA”. Tek kada svi zajedno — prosveta, roditelji, zdravstveni radnici i mediji — stanemo u jedan red sa jasnim porukama i podrškom, stvorićemo okruženje u kom će naša deca odrastati zdravo, sigurno i slobodno.
Ovaj sadržajan, iskren i izuzetno konstruktivan razgovor sa profesorom Milošem Milanovićem potvrđuje da se odlučujuća bitka za zdravlje, znanje i moralni integritet mlađih generacija dešava svakoga dana u učionici i porodici. Kada je škola mesto građenja karaktera i uzajamnog poverenja, stvara se najjača zaštita pred svim izazovima savremenog doba.
Pčinjski 017-Portal nastavlja sa realizacijom serijala „ŽIVOT BEZ OKOVA”, pružajući reč uvaženim stručnjacima i praktičarima koji svojim radom ukazuju na prave vrednosti. Pravi uspeh ne leži u ekranima, dobitnim tiketima ili lažnom sjaju društvenih mreža, već u hrabrosti da stičemo znanje, gradimo sopstveni put i sačuvamo neprocenjivu slobodu sopstvenog uma.
Razgovor vodio:
Nenad Tasić, odgovorni urednik Pčinjskog 017-Portala
Projekat podržao Grad Vranje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.