Nekadašnji izgled i arhitektura naseljenih mesta u Trgovištu nije mogao da se zamisli bez vodenice. Većina njih se nalaze u prirodnom ambijentu, pored potoka, manjih reka, i gotovo uvek okružene veoma lepom bujnom prirodom. U vodenicama se mlelo žito i dobijalo brašno za hleb, koji je zauzimao centralno mesto na porodičnoj trpezi meštana Trgovišta.
Kako u Srbiji, tako i u Trgovištu izgradnja vodenica datira još iz vremena druge polovine 19. i početka 20. veka. Ova vodenica, po spoljašnosti nalik svakoj drugoj, iznutra pokazuje svoju nesvakidašnjost i specifičnost. Razlikuje se od većine ostalih po tome što se njen kameni točak okreće nalevo.
Nekada, kada su vodenice bile glavno mesto gde se mlelo brašno, i stariji stanovnici koji su imali prilike da odlaze tamo, znaju kako one funkcionišu. Glavni deo vodenice čine dva kamena, donji koji je statičan i gornji koji je pokretan, zajedno melju žitarice u brašno.
Većina mlađih generacija nemaju prilike da vide vodenicu uživo, i ne znaju kako ona funkcioniše. Ono što pokreće vodenični točak je, ustvari, snaga vode. Ona se usmerava na viši nivo u odnosu na točak, obično kanalom, a onda se ta voda spušta kroz buku (cev) i tako pokreće točak. Između točkova se ubacuje žito, a trenjem jednog kamena o drugi ono se usitnjava i dobija brašno koje je mnogo kvalitetnije i zdravije od onoga koje se dobija novom tehnologijom u mlinovima.
Za zahvatanje žita se koristila najčešće drvena lopata u početnom procesu mlenja, da bi se zatim, kasnije koristila i za punjenje vreća brašnom.
Postoji nešto neobjašnjivo u zvuku vode koja udara o drveno vodenično kolo, zvuk koji nas, poput nevidljive niti, vezuje za pretke i jedno sasvim drugačije poimanje postojanja. Dok koračamo obalama Pčinje, u srcu opštine Trgovište, shvatamo da ove stare vodenice nisu samo spomenici arhitekture, već uviđamo da je svaki okret kamena priča o miru koji smo izgubili u zbog brzine življenja.
Nekada je odlazak kod vodeničara bio svojevrsni ritual, gde se čekanje na brašno pretvaralo u dragoceni razgovorom. U tim vlažnim, mračnim zdanjima, čovek je bio prinuđen da se suoči sa prirodom i samim sobom, što je u oštrom kontrastu sa današnjim vremenom zbog sekunde zakašnjenja poruke na telefonu. Život meštanina bio je oblikovan ritmom reke, a njegova stabilnost crpljena je iz saznanja da se najbitnije stvari u životu, baš kao i najfinije brašno, ne mogu dobiti na silu i preko noći.
Trgovište danas čuva te poslednje čuvare vremena kao simbole otpornosti, podsećajući nas da su vodenice bile mesta gde su se razmenjivale priče. One su dokaz da se prošlost ne nalazi iza nas, već duboko u nama, čekajući da ponovo otkrijemo lepotu jednostavnog trajanja.
Kroz tradiciju vodenice su oduvek bile obavijene velom tajnovitosti. Vrlo je zanimljiva različitost verovanja u vezi sa moćima koje krase mesta na kojima se podižu vodenice. Na primer, verovalo se da pogača napravljena od brašna, samlevenog u vodenici, koja se nalevo okreće i vode u kojoj su odstojale lekovite trave, može da pomogne u lečenju od nekih bolesti.
Naš sagovornik je lično poznavao Anđela Petrovića (vodeničara), dedu sadašnjeg vlasnika Srbe Jovića. Od njega je saznao da je ona izgrađena u periodu između dva Svetska rata.
Za ovu vodenicu u Trgovištu čuli smo razne priče, a jedna nam je posebno privukla pažnju. U pitanju je verovanje da na dan pred Đurđevdan, ljudi dolaze i neki deo svoje odeće, najčešće majicu, vežu kanapom i provlače je kroz buku i te noći je suše. Na dan Đurđevdana se ona oblači i nosi na sebi. Ovo verovanje je zbog zaštite od uroka i nečistih sila, a nije vračarenje ili crna magija. Da bi se “prihvatio običaj” ljudi su ostavljali novac u situ na kamenom točku da bi se novac okretao, i po verovanju kod tih ljudi bi se tokom cele godine “okretao” novac. Od tog prikupljenog novca vlasnik vodenice bi kupio posluženje za okupljene ljude.
Vremenom je ovaj običaj postao tradicionalno mesto za okupljanje gde dolaze ljudi da bi se družili, i to u popodnevnim satima.
Vodenica je i danas u funkciji ali, radi po potrebi.
Dok moderno doba pokušava da ubrza sve – od naših misli do naših ambicija – zaboravljene vodenice Pčinje ostaju kao kameni svedoci jednog vremena. Možda će nas baš ti stari točkovi, ako ih budemo slušali, podsetiti da su najdragocenije stvari u istoriji našeg naroda oduvek nastajale polako, strpljivo i, pre svega, ljudski.