U današnjem obrazovnom sistemu, uloga školskog psihologa postaje ključna u stvaranju bezbednog i podsticajnog okruženja za sve učenike. Pored toga što pruža podršku učenicima u ličnoj i socijalnoj sferi, psiholog u školi ima značajnu ulogu u prepoznavanju znakova nasilja i prevenciji njegovih posledica. U saradnji sa stručnim saradnicima, nastavnicima, roditeljima i institucijama koje se bave bezbednošću i zdravljem dece, škola teži da unapredi svest o važnosti ranog otkrivanja nasilja i intervencije u trenutku kada su potrebne. Jedan od ključnih aspekata je jačanje kompetencija psihologa u oblasti prepoznavanja rizičnih situacija i aktivnog učestvovanja u kreiranju strategija za sprečavanje nasilja. Važno je da svi akteri u obrazovnom sistemu budu svesni kako pravilna intervencija i podrška mogu zaustaviti nasilje u samom početku, kao i da se stvore uslovi za razvoj empatije, tolerancije i pozitivnih vrednosti među učenicima. Samo zajedničkim naporima možemo izgraditi školu u kojoj će svaki učenik osećati sigurnost i podršku. Uloga psihologa u ovom procesu je nezamenljiva, jer kroz stručnu misao, komunikaciju i pregled situacija, on doprinosi stvaranju zdravijeg, bezbednijeg i uvažavajućeg školskog okruženja.
O tome zašto je važno da Škola bude mesto gde se učenici osećaju sigurno i podržano, da gradi atmosferu poverenja i otvorene komunikacije, što je osnov za uspešnu prevenciju nasilja, pričali smo sa master psihologom, Natalijom Nisić.
Da li je nivo agresije u školama postao veće ili je medijsko izveštavanje o ovim manifestacijama postalo češće?
Kao psiholog, smatram da je tema vršnjačkog nasilja i agresivnog ponašanja među decom veoma preeksponirana. U poslednje vreme, svaki slučaj agresije među učenicima dobija veliku medijsku pažnju, što može delovati kao pokušaj da se skrene fokus sa stvarnih problema u obrazovanju. Dok se svakodnevno dešavaju pozitivne i korisne aktivnosti u školama, one često ostaju neprimećene. Međutim, čim dođe do incidenta nasilja, mediji su odmah prisutni, što može stvoriti utisak da je nivo agresije u školama porastao. Medijsko izveštavanje o ovim incidentima ne doprinosi prevenciji, već stvara osećaj povećanja agresivnih činova i pojačava tenzije, često prebacujući krivicu na škole. Ovo ne rešava stvarne probleme sa kojima se deca suočavaju niti pomaže u unapređenju obrazovnog sistema. Važno je da se fokusiramo na prevenciju i razvoj pozitivnih obrazovnih praksi, umesto da se usmeravamo samo na negativne aspekte.
Da li se mora komunicirati sa roditeljima koji uglavnom vide školu kao krivca?
U poslednje vreme, iako retko, imamo situacije u kojima dolazi do nesporazuma između roditelja i nastavnika. Nažalost, konstruktivni dijalog se ne traži onoliko koliko bi trebalo. Kada roditelj dođe u školu da kritikuje nastavnika zbog, recimo, percepcije da ne obavlja svoj posao, često se dešava da nastavnik ne bude saslušan. Nakon takvog razgovora, on mora da se vrati u učionicu i da se ponaša kao da je sve u redu, iako je uznemiren. Ovaj emocionalni napor i stres se često zanemaruju. Takođe, ne govori se dovoljno o izazovima sa kojima se suočavaju nastavnici i zaposleni u obrazovnim institucijama. U većini slučajeva, nastavnici su u veoma teškoj poziciji, a ne postoje istraživanja koja bi se bavila stresom ili zadovoljstvom u njihovoj profesiji. Takođe, primećujem da je u poslednjih nekoliko godina prisutna tendencija konfrontacije između roditelja i nastavnika, što na kraju najviše pogađa decu. Važno je naglasiti da traženje krivice nije rešenje. Ovaj problem je višeslojan i zahteva zajednički pristup. Umesto da upiremo prstom, potrebno je graditi „mostove“ saradnje i imati volju za konstruktivnom i efikasnom nkomunikacijom. Samo kroz otvoren dijalog možemo doći do rešenja koja će koristiti svima, posebno deci koja su najvažnija u ovom procesu. Ovakav pristup može pomoći u smanjenju tenzija i izgradnji bolje saradnje između roditelja i škole.
Da li ste imali slučajeve sa agresivnim roditeljima? Može li škola da se suprotstavi ovoj vrsti ponašanja?
Imali smo izolovane slučajeve roditelja koji su dolazili uzrujani zbog nečega što je njihovo dete podelilo. Umesto da im dozvolimo da postanu agresivni, pokušavamo da ih uključimo u razne aktivnosti, kako bi mogli da vide školu iznutra, sa njenim snagama i slabostima. Kada roditelji razumeju kako funkcioniše školski sistem i šta njihovo dete radi, često se smanjuje potreba za ‘deljenjem pravde’ na neprikladan način. U takvim situacijama, obavljamo adekvatne razgovore sa roditeljima, jer nemamo šta da krijemo i spremni smo da odgovorimo na njihova pitanja. Verujem da je upravo to način na koji stičemo poverenje roditelja. Ako se roditelj složi sa nastavnikom da prisustvuje času i vidi kako se odvija nastava, to je dobrodošlo. Međutim, ne možemo dozvoliti neovlašćeni ulazak u učionice, jer smo odgovorni za sve učenike i njihovu psihološku stabilnost. Roditelji koji imaju izgrađen odnos poverenja sa svojom decom i školom neće sebi dozvoliti da traže ,,pravdu“ na neprikladan način. Takođe, organizovanje neformalnih sastanaka sa roditeljima i pozivanje da učestvuju u aktivnostima koje omogućavaju dijalog između njih i učenika. Nažalost, do sada se veoma mali broj javljao, ali verujem da je važno nastaviti sa ovim pristupom kako bismo izgradili mostove saradnje i razumevanja.
Kako škola može postati partner roditeljima?
Roditelji budućih prvaka često su uzbuđeni i zabrinuti zbog toga kako će njihovo dete učiti i šta ih čeka. Zato ih pozivamo da posete učionice, upoznaju učiteljice i učitelje i učestvuju u danima otvorenih vrata. Na taj način, oni se mogu upoznati sa školskim okruženjem, a deca će osetiti da im je stalo i od strane roditelja i od strane učitelja. Otvoren prostor i komunikacija stvaraju poverenje, a deci je najvažnije da znaju da im je stalo. Važno je naglasiti da prenos odgovornosti nema vrednost. Prava dodata vrednost dolazi iz zajedničke odgovornosti i partnerstva, koje bi trebalo da počne već u vrtiću. Škola i porodica nisu neprijatelji, već imaju zajednički cilj – lični razvoj deteta. Samo zajedničkim snagama možemo se suočiti sa izazovima i potrebama današnje dece. Jedan od načina za postizanje partnerstva može biti promena formata roditeljskih sastanaka. Na primer, ako stolice postavimo u krug i svi zajedno učestvujemo, stvara se osećaj jednakosti između roditelja i nastavnika. Kada se osećamo kao deo grupe koja pomaže jedni drugima, to je neprocenjivo. Kada nastavnik i roditelj zajedno donose odluke i izražavaju zahvalnost, dolazi do sinergije i dobrog timskog rada, što je od suštinskog značaja za uspeh svakog deteta. Zato je važno da radimo zajedno, da budemo otvoreni za komunikaciju i da stvorimo okruženje u kojem se svi osećaju poštovano i uključeno.
Da li to znači da se problem agresije među učenicima može prevazići samo ako škola dobije podršku roditelja?
Problem agresije se može efikasno rešiti samo ako radimo kao tim – svi u školi, uz aktivnu saradnju s roditeljima. Naš zajednički cilj je socio-emocionalno blagostanje, kvalitetno obrazovanje i sreća dece. Verbalna agresija, posebno ona koja se manifestuje u online prostoru, postaje sve učestalija i često dovodi do fizičkih sukoba u školi. Učenici razmenjuju uvredljive poruke na internetu, a kada se susretnu uživo, dolazi do eskalacije sukoba. Zato je važno da ne žurimo s sankcionisanjem, već da se fokusiramo na razumevanje emocija koje deca doživljavaju. Moramo se zapitati šta njihovo ponašanje zapravo znači i koje poruke nam šalju. Izgradnja pozitivnog i inkluzivnog okruženja, gde se svaki učenik oseća važnim i prihvaćenim, najbolji je način da se smanje konflikti. Na primer, u jednom odeljenju šestog razreda, gde su odnosi bili narušeni, organizovala sam sastanke kako bismo razgovarali o problemima. Kroz grupne aktivnosti, učenici su se povezali i radili zajedno na zajedničkom cilju, što je doprinelo poboljšanju odnosa. Takođe, važno je postaviti jasna pravila i očekivanja, izbegavati konfrontacije i pružati adekvatne strategije podrške. Razvoj društveno značajnih veština, empatije i emocionalne inteligencije kod učenika je ključan za sprečavanje nasilja. Samo zajedničkim naporima, uz podršku roditelja, možemo stvoriti sigurno i podržavajuće okruženje za našu decu.
Ponekad se čini da je jedino moguće rešenje fizičko premeštanje deteta, što školi stvara razne teškoće. Kako biste komentarisali izjavu „Nema deteta, nema problema“?
Rešenje problema agresije među učenicima ne može biti jednostavno fizičko premeštanje deteta. Takav pristup samo prebacuje problem na drugo mesto, umesto da ga rešava. Svaka škola je jedinstven sistem sa svojim specifičnostima, i ne postoji univerzalno rešenje koje bi se moglo primeniti svuda. Umesto toga, potrebno je razviti strategije koje uključuju sve aktere u obrazovnom procesu – nastavnike, roditelje i učenike. Uključivanje roditelja u kreiranje pravila i rad škole može doprineti stvaranju zajedničkog razumevanja i odgovornosti. Kada svi učestvuju u definisanju pravila, lakše je razgovarati o posledicama kada se ta pravila prekrše, umesto da se fokusiramo isključivo na sankcije. Važno je stvoriti doslednost u delovanju škole, što može smanjiti potrebu za premeštanjem učenika. Kada se suočimo s problemima, prvo treba istražiti sve mogućnosti i resurse koje imamo na raspolaganju, pre nego što razmislimo o alternativnim rešenjima. Takođe, važno je uspostaviti komunikaciju između škola kako bismo dobili povratne informacije o učenicima koji su premešteni, što može pomoći u razumevanju njihovih potreba i izazova. Cilj nam je da stvorimo inkluzivno i podržavajuće okruženje za sve učenike, gde će se svaki pojedinac osećati prihvaćeno i sigurno. Samo kroz zajednički rad možemo prevazići izazove koje donosi vršnjačko nasilje i agresija.
Koje su metode rada i pristupi u ovako složenim situacijama?
Neophodno je pristupiti prevenciji vršnjačkog nasilja i rešavanju konflikata sa razumevanjem i saosećanjem. Kada se suočavamo sa složenim situacijama, postoje različite metode i pristupi koje možemo primeniti kako bismo pomogli deci da se izraze i prevaziđu svoje emocije. Jedna od efikasnih metoda je omogućiti deci da ispričaju svoje priče. Ponekad je potrebno da kroz igru ili kreativne aktivnosti izraze svoja osećanja. Važno je pratiti njihovu emocionalnu potrebu i pružiti im sigurno okruženje u kojem se osećaju shvaćeno. Grupne vežbe, koje pomeraju fokus sa konflikta na zajedničko iskustvo, mogu biti veoma korisne. Na primer, kroz igre koje podstiču toleranciju, efikasnu komunikaciju i rešavanje problema, deca mogu naučiti kako da se smire i kako da zajedno rade na prevazilaženju sukoba.
Pozitivan pristup može biti veoma efikasan. Na primer, igra u kojoj deca prolaze loptu i govore pozitivne osobine o sebi ili drugima može stvoriti atmosferu podrške i razumevanja. Takođe, pozivanje dece da napišu svoja osećanja i perspektive o događaju može otvoriti prostor za kasniji razgovor, gde se svi osećaju saslušano i shvaćeno. Deca su često intuitivna i sposobna da prepoznaju ispravno i pogrešno, ali im je potrebna podrška i vođstvo odraslih kako bi naučila da se stave u poziciju drugih. Uloga odraslih u ovakvim situacijama je ključna, jer oni ne samo da intervenišu, već i postavljaju primer ponašanja koje deca mogu slediti. Na kraju, važno je zapamtiti da deca uče iz primera, a ne samo iz reči. Zato je naš zadatak da im pružimo pozitivne modele ponašanja i da ih vodimo ka razumevanju i empatiji.
Projekat podržao Grad Vranje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.