Zamislite da ste u ogromnom tržnom centru gde postoji na stotine bioskopa. Gledate oko sebe kako bi videli šta se prikazuje i primećujete film sa svojim imenom u njemu. Neverovatno!
Ulazite u bioskop i unutra nema nikoga osim jedne osobe. Vrlo tiho, pokušavajući da je ne uznemirite, sedate kraj te osobe koja vas čak i ne primećuje, svu svoju pažnju usmerila je na film. Pogledate na platno i kakvo iznenađenje! Prepoznajete svaki lik u tom filmu – svoju majku, svog oca, braću i sestre, svoje voljeno biće, decu, prijatelje… Onda ugledate i glavnog junaka u filmu – sebe!
Vi ste zvezda filma i to je priča o vama. A ta osoba pored vas pa to ste takođe vi, gledate sebe kako glumite u filmu. Naravno, glavni junak je upravo onakav kakav vi verujete da jeste, a tako je i sa svim sporednim likovima jer vi znate tu priču o sebi. Posle nekog vremena, osećate kako vam je pomalo dosta svega ovoga čemu ste upravo prisustvovali i odlučujete otići u drugi bioskop.
I u ovom bioskopu je samo jedna osoba koja gleda film i ni ona ne primećuje kad sednete pored nje. Počnete gledati film i prepoznajete sve likove, ali vaša uloga ovog puta je sporedna. Ovo je priča o životu vaše majke i ona je ta koja gleda film usmerivši na njega svu svoju pažnju. Onda shvatate da majka nije ista ona osoba koja je bila u vašem filmu. Princip na koji ona prikazuje sebe potpuno je drugačiji.
Reč je o načinu na koji vaša majka želi da je svi vide. Vi znate da to nije istinito. Ona jednostavno glumi. Ali onda shvatate da je to način na koji ona sebe doživljava i to je neka vrsta šoka za vas. Zatim primećujete da lik koji ima vaše lice nije ista osoba koja je bila u vašem filmu. Kažete sebi: “Ah, to nisam ja”, ali sad možete sagledati kako vas vidi vaša majka, što misli u vezi vas, a to je daleko od onoga što vi mislite o sebi.
Onda uočite lik svog oca i kako ga vidi vaša majka, a to se mnogo razlikuje od onoga što vi vidite. Potpuno je izvrnuto, kao i njeno opažanje svih drugih likova. Vidite način na koji majka vidi vaše voljeno biće i čak se pomalo naljutite na nju. “Kako se usuđuje!” Ustajete i izlazite iz dvorane.
Idete u sledeći bioskop i tamo se prikazuje priča o vašim voljenima. Sada možete uočiti da način na koji vas vaši voljeni doživljavaju i taj lik je potpuno drugačiji od onog koji je bio u vašem filmu ili onog koji je bio u filmu vaše majke. Shvatate način na koji vaše voljeno biće vidi vašu decu, porodicu, vaše prijatelje. Možete pratiti kako osoba koju volite želi prikazati sebe, a to se razlikuje od onoga kako je vi vidite.
Onda odlučite otići na prikazivanje filmova vaših prijatelja, vaše braće i sestara i otkrivate kako svi u svojim filmovima “iskrivljuju” likove.
Nakon što ste odgledali sve te filmove, odlučujete se vratiti u prvu dvoranu i ponovo videti vlastiti film. Posmatrate sebe kako glumite, ali više ne verujete ni u šta, niste više sigurni u vlastitu priču jer ste shvatili da je to, ipak, samo priča. Sada znate da je to što ste glumili celog života zaista bilo bespotrebno jer vas niko ne vidi onako kako biste vi želeli.
Jasno uočavate da svu dramu koja se odvija u vašem filmu zapravo niko oko vas ne primećuje. Očigledno je pažnja svih usmjerena na vlastite filmove. Ljudi čak ne primjećuju ni kad sedate kraj njih u njihovom bioskopu! Glumci su svu pažnju usredsredili na svoju ličnost, a to je jedina stvarnost u kojoj oni žive. Njihova pažnja je toliko zauzeta ličnom pričom da čak ne opažaju ni vlastito prisustvo – prisustvo onog ko posmatra njihov film.
U tom trenutku za vas se sve menja. Ništa više nije isto, jer sada razumete šta se zaista događa.
Ljudi žive u svom svetu, u vlastitom filmu, u svojoj priči. Oni ulažu svu svoju veru u tu priču, i ona je za njih istinita, ali to je relativna istina jer nije istina za vas. Sada možete videti da se sva njihova mišljenja o vama tiču lika koji živi u njihovom filmu, a ne u vašem. Onaj kome sude umesto vas je lik koji oni stvaraju. Što god ljudi mislili o vama zaista se tiče samo slike koju oni imaju, a ta slika niste vi. U ovom trenutku jasno je da vas ljudi koje najviše volite zapravo ne poznaju, a ni vi njih ne poznajete.
Jedina stvar koju znate o njima je ono što verujete u vezi sa njima. Upoznati ste samo sa slikom koju ste stvorili, a ona nema nikakve veze sa stvarnim ljudima. Mislite da dobro poznajete svoje roditelje, bračnog partnera, svoju decu i prijatelje vrlo dobro. Istina je da nemate pojma što se događa u njihovom svetu – što oni misle, što oni osećaju, o čemu sanjaju.
Onda dolazite do zaključka da ne znate čak ni sebe, jer ste toliko dugo glumili da ste postali majstor u pretvaranju da ste ono što niste. Sa svešću o ovome uviđate koliko je besmisleno reći: “Moja voljena osoba me ne razume.”
Niko vas ne razume. Naravno da vas ne razumeju. Čak ni vi ne razumete sebe. Vaša ličnost se neprestano menja, od jednog trenutka do drugog, u skladu s ulogom koju igrate, u odnosu s drugim likovima u vašoj priči, u skladu s načinom na koji sanjate u to vreme.
Kod kuće, vi imate neku svoju određenu ličnost. Na poslu, vaša ličnost je potpuno drugačija. S vašim prijateljima se ponašate na jedan način, a s prijateljicama na drugi. Ali čitavog života ste unapred donosili zaključke da vas drugi ljudi poznaju vrlo dobro i kad oni ne naprave ono što očekujete, vi to shvatate lično, reagujete besno i koristite reči da stvorite mnogo sukoba i drame ni za šta.
Sada je lako razumeti zašto postoji toliko sukoba među ljudima. Svet je naseljen milijardama sanjara koji NISU SVESNI da ljudi žive u vlastitom svetu, sanjaju svoj san. S tačke gledišta glavnog lika, koja je jedina tačka gledišta, sve se vrti oko njega. Kad sporedni likovi kažu nešto što ne odgovara njegovom uglu posmatranja, on se ljuti i pokušava odbraniti svoj položaj. Želi da sporedni likovi budu onakvi kakvi on želi da budu, a ako nisu takvi, on se oseća uvređeno. On sve doživljava lično. Sa svešću o ovome možete doći do rešenja, a ono je vrlo jednostavno i logično: ne shvatajte ništa lično.
Jednom kad uvidite da ništa što oni kažu ili rade nije zbog vas, nije važno ko o vama širi glasine, ko vas za nešto krivi, ko vas odbacuje ili se ne slaže s vašim gledištem. Nijedan trač ne utiče na vas. Čak se ne trudite braniti svoj ugao gledanja. Jednostavno puštate da psi laju, a oni će zasigurno lajati i lajati i lajati. Pa šta? Što god ljudi rekli ne utiče na vas jer ste otporni na njihova shvatanja i emocionalni otrov. Otporni ste na grabljivice, na one koji koriste trač da povrede ostale ljude, na one koji žele iskoristiti druge kako bi sebe povredili.
Ne shvatajte ništa lično – poruka je koja predstavlja odlično pomagalo za interakciju s pripadnicima vaše vrste, između ljudi. I to je karta koja vas vodi pravo u ličnu slobodu jer više ne morate upravljati svojim životom prema mišljenjima drugih osoba.
To vas istinski oslobađa! Možete raditi što god poželite, znajući da što god uradite nema nikakve veze ni s kim osim s vama.
Vi ste jedina osoba koja treba brinuti za priču o vama samima. Svest o tome mijenja sve.
SETITE SE, SVEST O ISTINI JE PRVI KORAK DO OVLADAVANJA SOBOM, A TO JE ONO ŠTO UPRAVO SADA RADITE. Podsetili ste se šta je istina.
Sada kada razumete ovu istinu i kad ste svesni, kako više bilo šta možete shvatati lično? Jednom kada razumete da sva ljudska bića žive u svom svetu, u vlastitom filmu, u snu, ovaj sporazum je pravi zdrav razum: Ne shvatajte ništa lično.
Don Miguel Ruiz