Razlog zbog kojeg je bilo tako, verovatno, leži u činjenici da je „Indexe“ teško svrstati u jedan muzički žanr. Činjenica jeste da su oni bili rodonačelnici rokenrola kod nas, ali isto tako nisu bili isključivo rokenrol bend. U njihovom stvaralaštvu značajno mesto pripadalo je i sevdahu. Svojim muzičkim izražajem spojili su sevdalinku i rokenrol, tradicionalno i moderno, asfalt i kaldrmu, istok i zapad, te time stekli nezapamćenu naklonost publike i kultni status u društvu, koji ni danas nije izbledeo. Kada u opusu imate pesme kao što su: „Bacila je sve niz rijeku“, „Sanjam“, „Jedan čovjek i jedna žena“, „Jutro će promijeniti sve“, kao i „Žute dunje“, onda fenomen veličine i trajanja „Indexa“ postaje razumljiviji.
Na pesmi “Žute dunje” nije radio kompletan bend, već samo Davorin Popović. Pesma je snimljena za potrebe, sada već kultnog filma “Kuduz” Ademira Kenovića iz 1989. godine.
Davorin je pesmu snimio u saradnji sa Goranom Bregovićem koji je bio zadužen za muziku i aranžman. Zanimljivo, izvorno se zove “Voljelo se dvoje mladih”, a početkom 70-ih je snimio Himzo Polovina na albumu “Narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine”. Reč je, dakle, o tradicionalnoj pesmi koju je Bregović obradio kako samo on to ume. Sada već čuvena anegdota vezana je za snimanje ove pesme. Novinar Pavle Pavlović je tu zgodu jednom opisao:
-Kad čujem ono: “Voljelo se dvoje mladih, šest mjeseci, godinu…” i plakao bih i smejao se. Poslednjim atomima snage najčešće uspevam u ovom drugom. Setim se tada kako su se snimale te legendarne “Žute dunje”. Goran Bregović, autor pesme, već je gubio živce, a pevač Davorin Popović bio je ljut kao ris. Nakon desetak ponavljanja, istrčao je iz tonskog studija i onako po sarajevski, naredi Bregi da se briše iz vidokruga. Posle cigarete smirenja, Davorin se vratio pred mikrofon i u cugu otpevao ono što nas decenijama prikiva dok oduševljeno slušamo majstora glasa. Kada je izašao iz studija samo je, onako u prolazu, dobacio kompozitoru: “Mali, tako se to radi…”
Balada o nesrećnoj, tragičnoj ljubavi decenijama je sklona raznim tumačenjima i interpretacijama. Ona da su bili različite klase (ona iz begoveske porodice, on obična raja, te im zato ne daše da se uzmu) je možda i najprihvatljivija. On je stoga otišao u Stambol, tada jedan od najrazvijenijih gradova sveta, ne bi li stekao bogatstvo da bude dostojan izabranici svog srca. Da je to bogatstvo zaista stekao, govore nam stihovi – dvjesto dajem, spustite je, tristo dajem, otkrijte je – ali, kako to obično biva, zakasnio je sa svojim povratkom. Da li je lepa Fatma umrla od neke neizlečive bolesti ili od tuge za dragim teško je reći. Upečatljive samo ostaju žute dunje kao simbol zabranjene, nesrećne i tragične ljubavi. Simbol uzaludnog traganja za belosvetskim bogatstvima, kad vam je na dohvat ruke najslađe zabranjeno voće…