Sretenje Gospodnje, jedan od najvećih hrišćanskih praznika, obeležava se svake godine 15. februara, četrdesetog dana po rođenju Isusa Hrista. Prema predanju, tog dana Presveta Bogorodica i pravedni Josif doneli su malog Hrista u jerusalimski hram da ga posvete Bogu, u skladu sa Mojsijevim zakonom. Tada ga je na ruke primio starac Simeon Bogoprimac, prepoznajući u njemu obećanog Spasitelja. Ovaj događaj simbolizuje prvi susret Boga i čoveka, ali i susret Starog i Novog zaveta, što prazniku daje posebno značenje.
Verski značaj
Sretenje se u crkvenom kalendaru ubraja među dvanaest velikih praznika. Njegova poruka je svetlost i spasenje – Hristos se javlja svetu kao ispunjenje Božijeg obećanja. Zato se praznik doživljava kao trenutak radosti, nade i susreta sa Bogom.
Narodni običaji
U srpskom narodu Sretenje je povezano sa brojnim verovanjima. Kaže se da se na ovaj dan „sreću zima i leto“, jer od tada dani postaju duži, a noći kraće. Poseban običaj vezan je za medveda – ako se uplaši svoje senke i vrati u pećinu, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja; ako ostane napolju, proleće je blizu. U mnogim domovima pale se sveće, jer se smatra da njihov plamen štiti kuću od nesreće i donosi blagostanje.
Istorijski značaj
U Srbiji Sretenje ima i državotvornu dimenziju. Na ovaj dan 1804. godine podignut je Prvi srpski ustanak, a 1835. u Kragujevcu je donet prvi moderni ustav Srbije – Sretenjski ustav. Zato se praznik od 2002. godine obeležava i kao Dan državnosti Republike Srbije, podsećajući na borbu za slobodu i pravni poredak.
Sretenje Gospodnje spaja veru, tradiciju i istoriju. Ono nas podseća da je susret sa Bogom ujedno i susret sa sopstvenom verom, dok državotvorni značaj praznika podseća na put naroda ka slobodi i samostalnosti.