Često se u svakodnevnoj praksi, ali i u literaturi vršnjačko nasilje poistovećuje sa agresivnim ponašanjem koje se dešava među decom. Tokom razvoja ljudskog društva, oblici vršnjačkog nasilja smatrali su se sastavnim delom odrastanja, a pretpostavka je da je to činjeno sa ciljem da dete nauči da se bori za sebe. Da bi smo govorili o vršnjačkom nasilju, najpre ćemo detaljno analizirati šta ovaj pojam znači. Kada se govori o vršnjačkom nasilju, uglavnom prva asocijacija bude fizički oblik zlostavljanja, koji često asocira na učenika jače fizičke spremnosti koji vrši čin povređivanja nad učenikom slabije fizičke snage. Međutim, to nije nužno. Važno je naglasiti da se oblici nasilja prepliću, tj. ne postoji jasna granica među njima.
Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja (2020) garantuje obezbeđivanje prava deteta i učenika i zaštitu od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja: „Ustanova, odnosno zaposleni u ustanovi dužni su da obezbede ostvarivanje prava deteta i učenika”, kao i zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Zakonom je zabranjeno fizičko, psihičko, socijalno, seksualno, digitalno i svako drugo nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje zaposlenog, deteta, učenika, odraslog, roditelja odnosno drugog zakonskog zastupnika ili trećeg lica u ustanovi. U članu 111. se definiše nasilje i zlostavljanje kao „svaki oblik jedanput učinjenog, odnosno ponavljenog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva ličnosti deteta, učenika i odraslog“.
Pod fizičkim nasiljem, u smislu ovog zakona, smatra se: fizičko kažnjavanje deteta, učenika ili odraslog od strane zaposlenog, roditelja odnosno drugog zakonskog zastupnika ili trećeg lica u ustanovi; svako ponašanje koje može da dovede do stvarnog ili potencijalnog telesnog povređivanja deteta, učenika, odraslog ili zaposlenog; nasilno ponašanje zaposlenog prema detetu, učeniku ili odraslom, kao i učenika i odraslog prema drugom učeniku, odraslom ili zaposlenom. Pod psihičkim nasiljem, u smislu ovog zakona, smatra se ponašanje koje dovodi do trenutnog ili trajnog ugrožavanja psihičkog i emocionalnog zdravlja i dostojanstva. Pod socijalnim nasiljem, u smislu ovog zakona, smatra se isključivanje deteta, učenika i odraslog iz grupe vršnjaka i različitih oblika aktivnosti ustanove. Pod seksualnim nasiljem i zlostavljanjem, u smislu ovog zakona, smatra se ponašanje kojim se dete i učenik seksualno uznemirava, navodi ili primorava na učešće u seksualnim aktivnostima koje ne želi, ne shvata ili za koje nije razvojno dorastao ili se koristi za prostituciju, pornografiju i druge oblike seksualne eksploatacije. Pod digitalnim nasiljem i zlostavljanjem, u smislu ovog zakona, smatra se zloupotreba informaciono komunikacionih tehnologija koja može da ima za posledicu povredu druge ličnosti i ugrožavanje dostojanstva i ostvaruje se slanjem poruka elektronskom poštom, sms-om, mms-om, putem veb-sajta (web site), četovanjem, uključivanjem u forume, socijalne mreže i drugim oblicima digitalne komunikacije.
Zakonom se takođe predviđa dužnost ustanova obrazovanja i vaspitanja da „nadležnom organu prijavi svaki oblik nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u ustanovi počinjen od strane roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika ili trećeg lica u ustanovi“ kao i da „odmah podnese prijavu nadležnom organu ako se kod deteta ili učenika primete znaci nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja“ (2020, čl. 45).
U današnjoj praksi, nažalost, vrlo često jedan oblik vršnjačkog nasilja biva praćen i drugim oblicima. Ova situacija za nasilnika možda predstavlja nesvesni čin, ali žrtva nedvosmisleno podleže udruženim oblicima vršnjačkog nasilja. Iz pojedinih istraživanja može se zaključiti da su ključne determinante vršnjačkog nasilja upravo osobine ličnosti. Na pojavu i razvoj vršnjačkog nasilja utiču mnogobrojni faktori, koji mogu delovati individualno ili se prožimati sa drugim faktorima. Povezanost emocionalne inteligencije i vršnjačkog nasilja zasnovana je na negativnoj vezi između nekih dimenzija emocionalne inteligencije (prepoznavanje i shvatanje emocija) i psihičkog stanja, zaključuje se na osnovu brojnih istraživanja.
Trenutno stanje u oblasti prevencije i borbe protiv vršnjačkog nasilja identifikovano je tako što je radna grupa lokalne Mreže za prevenciju i borbu protiv vršnjačkog nasilja Grada Vranja, sprovela online anketu u svim osnovnim i srednjim školama na teritoriji Grada Vranja, kojom je obuhvaćen planirani broj učenika, prosvetnih radnika i roditelja đaka. Na osnovu dobijenih rezultata anketiranja sprovedenom u gradskim školama kao i zvaničnih podataka iz nadležnosti relevantnih institucija Grada Vranja: lokalne Prosvetne inspekcije, Centra za socijalni rad i MUP – a o registrovanom broju vršnjačkog nasilja u protekle dve godine, urađena je SWOT analiza.
Na osnovu argumentovanih uvida u trenutni presek stanja, članovi radne grupe lokalne Mreže za prevenciju i borbu protiv vršnjačkog nasilja Grada Vranja, ispred institucija/ustanova/organizacija koje predstavljaju, predložili su konkretne aktivnosti u cilju stvaranja bezbednog i podsticajnog okruženja za decu i učenike, u kome se neguje atmosfera zajedništva, uvažavanja različitosti, tolerancije, razumevanja, nenasilne komunikacije kako u školama tako i u široj zajednici.
U izveštaju o sprovedenom istraživanju o prevenciji vršnjačkog nasilja u osnovnim i srednjim školama, pri izradi Lokalnog akcionog plana za prevenciju i borbu protiv vršnjačkog nasilja Grada Vranja za period 2024-2026. data je zbirna analiza istraživanja.
Upitnike je popunilo 377 nastavnika iz 6 osnovnih i 6 srednjih škola, 1392 roditelja, najviše roditelji učenika nižih razreda osnovne škole i prvog razreda srednje škole, 669 učenika nižih razreda, 556 učenika viših razreda osnovne škole i 330 učenika srednje škole. 95 % anketiranih nastavnika smatra da se u školi u kojoj rade dosledno poštuju norme kojima je regulisano ponašanje i odgovornost svih. To isto potvrđuju i učenici jer 100% učenika svih uzrasta tvrdi da su upoznati sa pravilima ponašanja i kućnim redom u školi. 97% anketiranih učenika nižih razreda osećaju se bezbedno u školi, a 3% učenika se ne oseća bezbedno zbog nedisciplinovanih i nevaspitanih drugova, kako su istakli. 95 anketiranih učenika viših razreda i učenika srednje škole, ili 11%, odgovorilo je da se ne oseća bezbedno u školi i 6% nastavnika smatra da škola nije bezbedna za učenike. Svakako ne treba zanemariti ovaj podatak da se oko 130 anketiranih učenika ne oseća bezbedno u školi. Kao razloge svojih tvrdnji navodili su nemili događaj u maju mesecu u Beogradu i svađe, pretnje, psovke i tuče u školi, vršnjačko nasilje je rasprostranjeno toliko da ga učenici prihvataju kao nešto normalno i vrlo često ne prijavljuju, smatrajući da se ništa ne može promeniti. Ono što posebno zabrinjava je podatak da 13% roditelja smatra da škola nije bezbedno mesto za njihovu decu. Kao razloge za takav svoj stav roditelji navode nemili događaj 3. maja ove godine, nevaspitanje dece i nepoštovanje ličnosti nastavnika, kao i uticaj interneta i društvenih mreža. Takođe ističu da sve škole nemaju video nadzor i dovoljno osvetljenja.
Dok skoro svi anketirani nastavnici (97%) ističu da su upoznati sa preventivnim i interventnim merama za prevenciju vršnjačkog nasilja koje škola realizuje, i da se u školi organizuju različite aktivnosti za učenike u kojima svako ima priliku da postigne rezultat/uspeh (i učenici sa smetnjama u razvoju i invaliditetom se uključuju shodno svom interesovanju), nije zanemarljiv podatak da skoro 9% anketiranih roditelja nije upoznato sa preventivnim i interventnim merama za prevenciju vršnjačkog nasilja koje škola realizuje, Ono što još više zabrinjava je podatak da 85% anketiranih roditelja nisu učestvovali u realizaciji preventivnih ili interventnih aktivnosti škole. Ovo potvrđuju i učenici, jer preko 100 učenika, odnosno 13%, tvrdi da nisu upoznati sa preventivnim i interventnim merama za prevenciju vršnjačkog nasilja koje škola realizuje, Takođe, i posebno zabrinjava to da 75% anketiranih učenika tvrdi da nisu učestvovali u realizaciji preventivnih ili interventnih aktivnosti škole. Mali broj učenika koji je odgovorio da je učestvovao u prethodno navedenim aktivnostima, navode da su to najčešće bile radionice, sportske aktivnosti, prezentacije i učešće u aktivnostima vršnjačkog tima.
96% anketiranih nastavnika tvrdi da u školi funkcioniše Tim za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, ali nije zanemarljivo da 4% nastavnika misli da Tim ne funkcioniše. Raduje nas činjenica da skoro svi anketirani nastavnici (oko 97%) tvrde da škola organizuje aktivnosti za zaposlene u školi, učenike i roditelje, koje su direktno usmerene na prevenciju nasilja, i da škola organizuje posebne aktivnosti podrške i vaspitni rad sa učenicima koji su učesnici u situacijama nasilja (koji ispoljavaju nasilničko ponašanje, trpe ga ili su svedoci). Ohrabruje nas podatak da i 94% anketiranih roditelja tvrdi da su njihova deca upoznata sa vrstama i nivoima nasilja, mehanizmima zaštite od nasilja i vaspitnim i disciplinskim merama koje se primenjuju u situaciji nasilja. Zabrinjava podatak da 40% anketiranih učenika nižih razreda smatra da se neki od vršnjaka ponaša neprimereno u školi, i na pitanje „Kako se rešava sukob u školi“ odgovorili su da se najčešće rešava razgovorom sa učiteljicom, i da se uključuju povremeno pedagog, psiholog, direktor i roditelji. Takođe nas zabrinjava podatak da 12% anketiranih učenika viših razreda i srednjoškolci tvrde da se ne razgovara otvoreno u školi o nedopustivom ponašanju učenika u školi, kao što je agresivnost, netrpeljivost, netolerancija, neuvažavanje.
Na pitanje da li ste dobili informacije od svog deteta koje se najčešće situacije nasilja dešavaju na nivou škole, najveći broj roditelja je istakao da nema informacije i da misli da nema nasilja u školi. Roditelji koji su se izjasnili da su informisani, uglavnom su navodili da najviše ima verbalnog nasilja među vršnjacima, i to: zadirkivanje, provokacija, ismejavanje, vređanje, ponižavanje…, i samo pet roditelja je navelo da najviše ima fizičkog nasilja, odnosno guranja i tuče. 90% anketiranih roditelja se izjasnilo da redovno razgovaraju sa svojim detetom o tome šta se u toku dana dogodilo u školi, ali 10% roditelja to ne praktikuju. Nije zanemarljiv podatak da je 20 % učenika nižih razreda, odgovorilo da povremeno razgovaraju sa roditeljima o situacijama nasilja koje se dešavaju u školi, a što se tiče učenika viših razreda i srednjoškolaca, 39% učenika ističu da povremeno razgovaraju sa roditeljima, samo kada smatraju da je
nešto važno, 55% anketiranih učenika redovno razgovara sa roditeljima i 6% učenika ne razgovara o tome sa roditeljima.
Što se tiče platforme „Čuvam te“ (cuvamte.gov.rs) svi anketirani nastavnici i roditelji su upoznati sa platformom i smatraju da je korisna, dok polovina anketiranih učenika viših razreda i srednjoškolci nisu upoznati sa platformom.
Na pitanje da li možete da doprinesete u kreiranju bezbednog okruženja u školi za svu decu i na koji način, roditelji su dali najviše odgovora da to mogu postići razgovorom i vaspitavanjem svog deteta, kao i ličnim primerom. Istakli su da mogu svoj doprinos dati učešćem na radionicama, vannastavnim aktivnostima, prisustvu edukacijama i druženju van škole. Na isto pitanje nastavnici su dali vrlo konkretne predloge, a izdvojili bi smo sledeće:
- naravno, ako obratimo pažnju na svako dete, ako pratimo promene u njihovom ponašanju, ako često razgovaramo sa njima;
- svojim angažovanjem u vannastavnim aktivnostima;
- obavljanjem dežurstva i permanentnom radu na vaspitanju dece od strane svih zaposlenih kroz razne radionice i aktivnosti, ali i kućnom vaspitanju koje deca donose u školu;
- preventivnim delovanjem, obaveštavanjem pedagoga, razrednog starešine, direktora o nekoj konfliktnoj situaciji;
- pravovremenim prepoznavanjem svih oblika nasilja, individualnim zalaganjem u prevenciji – kroz vaspitno edukativne sadržaje;
- primerom u ponašanju, radionicama na temu reagovanja u konfiktnim situacijama, rešavanju sukoba,i razgovorom sa učenicima;
- otvorena komunikacija sa decom, pomoć i podrška;
- poštujući pravila, a tu su i obaveze; da, ličnim primerom pre svega, usmeravanjem učenika na razvijanje tolerancije i saosećanja;
- preventivnim aktivnostima – radionice, razgovori, debate, upućivanjem učenika na pridržavanje pravila ponašanja u školi koja su jasno definisana i istaknuta na vidnom mestu, upućivanjem učenika na korišćenje platforme „Čuvam te“ i na druge sadržaje na internetu koji imaju za cilj kreiranje bezbednog okruženja u školi;
- raznim aktivnostima za razvijanje empatije među decom;
- učestvovanjem u radu tima za zaštitu od nasilja;
- iskazivanje empatije i sticanje njihovog poverenja da sam tu za njih uvek i za svaku priliku, bila ona dobra ili loša;
- organizovanje radionica sa učenicima istog uzrasta, ali i sa starijima, uključivanje roditelja;
- naravno da svaki nastavnik učestvuje u kreiranju bezbednog okruženja i to kroz nastavni sadržaj koji obrađuje tokom godine ili putem različitih radionica koje su prilagođene deci.
Aktivnosti i predlozi za sprečavanje vršnjačkog nasilja u školi
Bilo je interesantnih predloga najmlađih učenika, a mi ćemo izdvojiti sledeće:
Radionice, društvene igre, više sportskih aktivnosti, izleti u prirodi, kreativne radionice., igre bez granica, pozorište, bioskop, Likovnu radionicu i sportske igre, priredba u kojima bi sva deca učestvovala,a ne samo pojedini učenici, da imamo dodatne aktivnosti, dan protiv nasilja u školi.
Učenici starijih razreda i srednjoškolci predložili su sledeće aktivnosti za sprečavanje vršnjačkog nasilja u školi: najviše učenika predlaže razgovor sa učenicima o njihovim osećanjima i problemima; razgovori sa stručnim saradnicima, roditeljima i nastavnicima; učešće u radionicama, projektima; učešće u sportskim i vannastavnim aktivnostima, edukacijama i zajedničkim igrama na nivou škole; predlažu i zabranu korišćenja mobilnih telefona u školi.
Najveći broj roditelja je predložilo razgovor sa decom – kako u školi tako i u porodici na svakodnevnom nivou; vaspitna uloga kako roditelja tako i nastavnika u cilju negovanja drugarstva, tolerancije, empatije i poštovanja pravila škole; poštovanje dečijih prava ali i prihvatanje odgovornosti za svoje postupke. Predložili su i edukaciju roditelja i učenika i što više preventivnih aktivnosti kao što su: radionice, obuke, predavanja, tribine, filmovi, predstave, rekreacija, akcije sređivanja dvorišta, slobodne aktivnosti, igre, izleti, druženja van škole… Posebno su istakli važnost postojanja video nadzora i školskog policajca u svakoj školi i unapređivanje saradnje i odnosa na relaciji roditelj-škola-učenik u cilju praćenja i pravovremenog reagovanja.
Nastavnici su takođe, predložili niz preventivnih mera:
Praćenje učenika i razgovor sa njima, radionice na kojima će oni moći da pričaju o onome što ih muči; Veća kontrola od strane roditelja; kreiranje atmosfere koja promoviše druženje, ili timski rad bez kompetencije; česte edukacije roditelja i učenika, jačanje ugleda nastavnika u obrazovnom radu, zainteresovanost lokalne zajednice; pojačano dezurstvo; edukacija roditelja; edukacija dece; edukacija nastavnika; ohrabrivanje da se nasilje pravovremeno prijavi; Zajedničke radionice sa roditeljima i učenicima; Više sporta, manje telefona; Otvorena komunikacija tj.razgovor sa decom o brigama i problemima-podrška, savet, predlog rešenja; kreativne i edukativne radionice, razne tribine na temu
vršnjačkog nasilja; edukacije kako dece tako i školskog osoblja i roditelja; psiholog i pedagog su neophodni svakoj školi; edukativne radionice, timski rad, razvijanje osećaja za tuđe potrebe, stalno govoriti učenicima da ne čine drugima ono što ne bi voleli za sebe, da ne trpe nasilje niti da sebi daju ulogu sudije i sami rešavaju probleme; Adekvatno reagovanje na situacije koje mogu da eskaliraju, upoznavanje svih učesnika (roditelja, učenika i zaposlenih u školi) sa načinima kako da reaguju, da ne preskaču nadležnosti i da ne žure, već da ispoštuju procedure u prijavi, a zatim i rešavanju nekih prijatnih, manje prijatnih ili neprijatnih situacija; Policija treba da bude povremeno prisutna i u školi. Možda da čak održe radionice sa razrednim starešinama (policajci ili inspektori) po razredima i daju jedan viši smisao ovoj bitnoj temi. Suviše je kompleksni zadatak da se samo nastavnici bave nasiljem, jer od tragičnog događaja u Beogradu, problem je postao društvena odgovornost i obaveza; češća predavanja od strane psihologa, pedagoga, lekara i drugih stručnih lica na tu, kao i druge teme bitne za razvoj ličmosti, promena pojedinih podzakonskih akata tako da se u prvi plan stave obaveze učenika i roditelja…
ZAKLJUČAK ISTRAŽIVANJA
Škole dosledno poštuju norme kojima je regulisano ponašanje i odgovornost svih, i sa tim su upoznati svi učenici i roditelji. Svakako ne treba zanemariti podatak da se oko 130 anketiranih učenika ne oseća bezbedno u školi. U školi funkcioniše Tim za zaštitu dece/učenika od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, i organizuju se aktivnosti za zaposlene u školi, učenike i roditelje, koje su direktno usmerene na prevenciju nasilja, kao i posebne aktivnosti podrške i vaspitni rad sa učenicima koji su uključeni u nasilje (koji ispoljavaju nasilničko ponašanje, trpe ga ili su svedoci). Međutim mali broj roditelja i učenika je uključen u ovim aktivnostima i stiče se utisak da se u osnovnim školama više sprovode preventivne aktivnosti u odnosu na srednje škole. Ono što se vidi iz analize je da više od trećine anketiranih učenika, nema otvorene i svakodnevne razgovore sa roditeljima o problemima i sutacijama
nasilja u školi. Što se tiče korišćenja dostupnih resursa, kao što je platforma „Čuvam te“ (cuvamte.gov.rs), svi anketirani nastavnici i roditelji su upoznati sa platformom i smatraju da je korisna, dok polovina anketiranih učenika viših razreda i srednjoškolci nisu upoznati sa platformom, što takođe potvrđuje da se u osnovnim školama više radi na upućivanju na dostupne resusrse i prevenciji. Što se tiče kreiranjanja bezbednog okruženja u školi za svu decu i na koji način, nastavnici, roditelji i učenici imaju slične stavove, da se može postići razgovorom i vaspitavanjem svog deteta, tj. učenika, kao i ličnim primerom roditelja i nastavnika, učešćem na radionicama, vannastavnim aktivnostima, edukacijama i druženju van škole i dr. Ono što je značajno za dalje planiranje je podatak da se predložene preventivne mere- predlozi nastavnika, učenika i roditelja uglavnom poklapaju. Svi anketirani samtraju da je razgovor sa decom/učenicima – kako u školi tako i u porodici na svakodnevnom nivou i praćenje ponašanja dece/učenika u školi i kod kuće veoma značajno radi dobijanja pravovremenih informacija i planiranja narednih koraka, zatim edukacije roditelja, učenika i svih zaposlenih, radionice, društvene igre, sportskih aktivnosti, izleti u prirodi, kreativne radionice, igre bez grania, poseta kulturnim ustanovama idr.
Zadatak škole je da podstiče vršnjačku socijalizaciju, koja treba da bude zasnovana na prosocijalnom ponašanju, kao i da pruža znanja koja su prilagođena uzrastu učenika. Ispoljavanje vršnjačkog nasilja među učenicima u školi i školskom okruženju i ostvarivanje nezadovoljavajućeg školskog uspeha predstavlja problem koji je davno uočen. Nameće se pitanje zašto su učenici sa nižim školskim uspehom skloni ispoljavanju vršnjačkog nasilja. Pozitivni odnosi sa vršnjacima utiču na prihvatanje ciljeva i normi grupe, odnosno škole. Vršnjačka grupa predstavlja odličnu bazu za razvoj samopouzdanja, samostalnosti, kontrolu impulsa i razvoj emocionalne inteligencije, te se može zaključiti da pozitivni socijalni odnosi i te kako vode ka ostvarivanju boljeg uspeha u školi, a sa druge strane ne postoji razlog za iniciranje nasilnog ponašanja sa vršnjacima.
Nasilje u školi podrazumeva bilo koji oblik nasilnog ponašanja i mogu se javiti varijante kao što su: nasilno ponašanje jednog učenika prema drugom, nasilno ponašanje grupe prema drugoj grupi učenika, nasilno ponašanje učenika prema nastavnicima ili nasilje koje nastavnik vrši nad učenikom. Škola kao vaspitno-obrazovna institucija treba da bude podsticajna sredina koja pruža adekvatne materijalne i ljudske resurse za ostvarivanje ciljeva i zadataka obrazovanja. U skladu sa tim, njena obaveza je da preduzima postupke, odnosno mehanizme sa ciljem suzbijanja svih ometajućih faktora i nepoželjnih obrazaca ponašanja među učenicima. Kada govorimo o nasilju u školi, neminovna je činjenica da je ono zastupljeno u trenutnoj praksi. Budući da svaka institucija škole vodi svoju politiku, može se zaključiti da ne postoji univerzalni skup postupaka za suzbijanje učestalnosti vršnjačkog nasilja u školi, već svaka ustanova procenjuje stanje i na osnovu toga preduzima interventne i preventivne mere.
Okvir za prevenciju nasilja kod učenika oslanja se na postojeće ljudske resurse u školi i donete zakonske norme. Važna prednost je i što je istovremeno usmeren i na pružanje podrške pojedinačnom učeniku, koji je prepoznat kao učenik pod rizikom od nasilja, i na celu školu. Glavni zadatak Tima za zaštitu učenika od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja učenika je koordinacija i važno je da cela škola bude posvećena sprečavanju rizičnog ponašanja učenika koje može biti posledica ili put ka nekom od oblika nasilja. Ovaj tim svojim radom treba da obuhvati sve postojeće inicijative i aktivnosti, kao i da usko sarađuje sa svim već postojećim strukturama u školi. Na osnovu opisa zadataka i nadležnosti koje bi školski tim za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja učenika trebalo da sprovodi, jasno je da je neophodna bliska saradnja između svih osoba u školskom kolektivu, ali je takođe potrebno dobro isplanirati aktivnosti. Zbog toga je preporuka da se izradi Akcioni plan koji će služiti kao svojevrstan putokaz za sprovođenje svih aktivnosti. Akcioni plan, pored toga što ima funkciju da olakša zaposlenima u školi da blagovremeno sprovode aktivnosti, treba da postane deo Razvojnog plana škole, kako je i predviđeno zakonskom regulativom. Ranu identifikacija i preventivno reagovanje je „ključ“ sprečavanja nasilja. Važno je na vreme identifikovati učenike koji su u riziku a zatim, u slučaju da rizik postoji, reagovati pružajući učenicima podršku u skladu sa njihovim individualnim potrebama.
Suštinski faktori koji mogu doprineti ispoljavanju nasilja dece i mladih nad svojim vršnjacima jesu najpre sklop ličnosti, karakteristike i osobine ličnosti, emocionalna inteligencija, porodični odnosi, školski uspeh i mediji. Ličnost pojedinca i okolnosti u kojima pojedinac živi umnogome će uticati na njegovo ponašanje u svim sferama života. Vršnjačko nasilje se pojavljuje u periodu kada dete krene u vaspitno-obrazovne institucije, budući da početak formalnog obrazovanja predstavlja i pogodnu sredinu za socijalizaciju sa vršnjacima.
Pored osobenosti koje dete poseduje, izuetno važnu ulogu ima porodica, kao i odnosi u porodici. U slučajevima kada u porodici postoji demokratski vaspitni stil i kada je odnos roditelja i deteta zasnovan na međusobnom poverenju, manje je verovatno da će dete biti sklono postupcima vršnjačkog nasilja. Takva porodična klima pruža sigurnu bazu detetu, ono je voljeno i bezbrižno, te neće imati potrebu da skreće pažnju na sebe i da pokazuje svoju moć nad vršnjacima. Funkcionalna porodica predstavlja podsticajnu atmosferu za usvajanje društveno-prihvatljivih ljudskih vrednosti, utiče na motivaciju za učenjem, doprinosi kvalitetnom rastu i razvoju deteta, te se čini da u porodici kao faktoru leži osnova svih drugih faktora koji mogu uticati na pojavu vršnjačkog nasilja. Povoljna porodična klima zaista ima pozitivan uticaj na dete, odnosno može smanjiti verovatnoću ispoljavanja nasilja nad vršnjacima.
U vaspitno-obrazovnim ustanovama postoji stručno osposobljen kadar nastavnika i saradnika, koji poučavaju i vaspitavaju decu. Vrlo je važno da vaspitači, učitelji i nastavnici pravovremeno reaguju i na najmanji oblik vršnjačkog nasilja, kako bi se blagovremeno iskorenio. Škola kao institucija ima formiran tim koji će raditi na eventualnim situacijama vršnjačkog nasilja, a za proces zaštite učenika od vršnjačkog nasilja moraju biti osmišljene strategije. Takođe, od nastavnika i saradnika se očekuje da organizuju različite aktivnosti koje će među učenicima razvijati prijateljske odnose, što takođe umanjuje šanse za aktivnosti nasilja među učenicima. Važno je omogućiti zaposlenima u vaspitno-obrazovnim institucijama da se usavršavaju i bogate svoje iskustvo, kako bi kog učenika podigli svest o negativnim i dugotrajnim posledicama ispoljavanja vršnjačkog nasilja.
Vrlo važan aspekt u delimičnom suzbijanju ove pojave predstavlja prevencija, što pokazuju brojna istraživanja. Kako bi se sprečili nasilni postupci među decom, neprijatnost, strah i brojni emocionalni problem učenika, škola kao institucija treba da preduzme adekvatne mere sprečavanja pojave vršnjačkog nasilja, pri čemu će nastavnici, roditelji i drugi raditi na sprovođenju istih. U praksi su značajni pozitivni stavovi nastavnika prema pravovremenoj intervenciji, ne umanjujući značaj prevencije, što predstavlja osnovu za efikasno suzbijanje vršnjačkog nasilja. Da bi se aktivnosti vršnjačkog nasilja smanjile na minimum, ili možda potpuno iskorenile, treba delovati u svim sferama života, odnosno vršiti uticaj na sve potencijalne faktore pojave vršnjačkog nasilja. Pre svega, porodica ima izuzetno snažan uticaj, te bi trebalo podići svest roditelja o tome koliko porodični način funkcionisanja može uticati na ponašanje njihovog deteta, kao i na celokupni razvoj detetove ličnosti. U saradnji sa lokalnom zajednicom, drugim vaspitno-obrazovnim i kulturnim institucijama, značajno je da školski kolektiv poučava učenike o štetnosti svih oblika vršnjačkog nasilja i usmeravati njihov razvoj ka pravim vrednostima.
Projekat podržao Grad Vranje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.