Naše društvo se nalazi u tranziciji, što za porodicu predstavlja otežavajuću okolnost, jer ona treba da prevaziđe brojne prepreke koje su u uslovima tranzicije brojnije. Svaka društvena kriza neminovno utiče i na porodicu, što se odražava na njenu vaspitnu funkciju. Postojanje kriznih situacija u porodici otežava postizanje uspeha u školi. Zato je nužno stalno preispitivati postojeću školsku praksu. U cilju postizanja što boljih rezultata, potrebno je iskoristiti sve raspoložive resurse na što funkcionalniji način, ispitati i uočiti sve mogućnosti, dobre strane, ali i nedostatke i odrediti razvojne prioritete i ciljeve. Uočavanje nedostataka saradnje roditelja i škole, kao i preduzimanje niza konkretnih koraka za otklanjanje istih, uticaće na kvalitet učenja i znanja učenika, na kvalitet nastave i školska iskustva svih učesnika obrazovno-vaspitnog procesa.
Uzimajući u obzir teorijski pristup, lično iskustvo i rezultate istraživanja, dolazi se do sledećih zaključaka: prostor saradnje škole/nastavnika i porodice/roditelja je složen, dinamičan i premrežen je brojnim faktorima. Neki od tih faktora uticaja obuhvaćeni su ovim istraživanjem u nastojanju da se rasvetle viđenja koja se o saradnji naglašavaju u okvirima škole i iz kojih se oblikuje odgovor na sve glasnije poruke o važnosti učešća roditelja u aktivnostima vezanim za školovanje njihove dece. Rezultati istraživanja podržavaju napuštanje tradicionalnog pristupa u organizovanju rada sa roditeljima i potrebu uvođenja dinamičkog procesa u složenu problematiku saradnje škole i porodice. Potencijal za ovakav razvoj svakako postoji u našoj školi, na šta ukazuje nekoliko nalaza ovog istraživanja. Rezultati brojnih istraživanja sugerišu da razvijanju procesa saradnje sa roditeljima mora prethoditi sistemsko i sistematično otvaranje teme na nivou svake konkretne akcije, a ishod bi bio formulisanje operativnih principa, pravaca i formi saradnje, odnosno programa koji bi se ponudili roditeljima.
Praksa je pokazala da i škola i roditelji prepoznaju važnost međusobne saradnje, kao i da veliki procenat ispitanika smatra da su roditelji spremni na saradnju. Roditelji koji su procenili da nisu spremni na saradnju sa školom kao razlog su, uglavnom navodili nedostatak vremena, kao i svoju nekompetentnost u ovoj oblasti. Podaci pokazuju da je roditeljima pored postojanja njihove spremnosti na saradnju, potrebno pružiti dodatna znanja o ovoj temi. Što se tiče prilika za iznošenje svog mišljenja o aktivnostima koje se u školi preduzimaju i učešća u njihovom planiranju i realizaciji, podaci pokazuju pasivnost većeg broja roditelja, odnosno njihovo nedovoljno angažovanje. Vidljiva je i nedovoljna zastupljenost načina i oblika ostvarivanja saradnje. I dalje su dominantno prisutni roditeljski sastanci i individualni razgovori. Drugi oblici saradnje kao što su tribine, predavanja, seminari, različite aktivnosti i akcije, uglavnom su manje zastupljeni. Prema tome, u školskoj praksi dominira jednoličnost u pogledu sadržaja i oblika saradnje porodice i škole. Najefikasniji i najbrži put izgradnje snažnog partnerstva škole i roditelja je uspostavljanje dijaloga, kreiranje strategije razvoja škole i sprovođenje koordiniranih grupnih i individualnih aktivnosti na čelu sa direktorom škole. Duh partnerstva najbolje se razvija na nivou škole i onda prenosi na nastavnike i roditelje kao pojedince. Važno je da cela školska zajednica stvori misiju, strategiju i okvire partnerstva, da permanentno osnažuje kroz radionice, kontinuirano usavršavanje i razmenu ideja, te evaluaciju rezultata. Kao osobe u direktnom kontaktu sa roditeljima, inicijativu u stvaranju partnerstva trebalo bi da preuzmu nastavnici. Potrebno je dati do znanja roditeljima da škola želi zajedno sa njima raditi na tome da postane mesto gde će deca biti u prvom planu.
Istraživanje nam poručuju da je potreban kontinuirani rad na poboljšanju trenutnog stanja. Neophodno je zainteresovati i motivisati roditelje za punu saradnju sa školom. Sa druge strane, i nastavnici treba da usavršavaju svoje komunikacijske veštine, da se i sami kontinuirano usavršavaju. Saradnjom porodice i škole stvaraju se uslovi za uočavanje određenih problema u ponašanju, otkrivanje njihovih uzroka i preduzimanje mera za njihovo eliminisanje i sprečavanje. Zbog toga je značajna kontinuirana saradnja porodice i škole koja treba da bude neposredna i otvorena, zasnovana na međusobnom razumevanju i poverenju, odnosno treba da ima odlike partnerskog odnosa. Škola treba da daje najvažniji podsticaj uspostavljanju partnerstva. Ona treba biti ta koja će otvoriti svoja vrata roditeljima i omogućiti im da se uključe u obrazovanje svoje dece i jačanje školske zajednice.
Značenje kvalitetnog školskog obrazovanja ogleda se u povećanom stepenu informisanja (društvene mreže, mediji). Otvorenost roditelja za probleme vaspitanja i obrazovanja u svetu se meri rasprostranjenošću listova za roditelje. Takvu praksu treba uvesti u našoj školi. Zbog tih okolnosti je opšta slika o školi vrlo nejasna, a roditelji se sa školom povezuju preko praktične i konkretne veze sa vrlo usmerenim interesom za nju i ciljeve obrazovanja svoga deteta.
Dolazimo do zaključka da je saradnja sa roditeljima veliki izazov kome je potrebno posvetiti posebnu pažnju kako bi se osigurao kvalitet obrazovanja. U cilju osiguranja kvaliteta, potrebno je da direktori škola kontinuirano sagledavaju i analiziraju obrazovno-vaspitne procese i usmeravaju pojedine aktivnosti. Od njih se traži da koriste znanja, umenja i veštine koje poseduju kako bi se suočili sa promenama i procesima razvoja, da razmišljaju unapred i da imaju rešenja za potencijalne probleme. Uloga direktora u razvijanju saradnje sa roditeljima ogleda se kroz rad na utvrđivanju potreba koje se javljaju na nivou celog sistema, stvaranju klime koja vlada u školi (opšti odnosi unutar škole, unapređivanje odnosa sa roditeljima), motivisanju zaposlenih za kontinuirano profesionalno usavršavanje. Pomenutim aktivnostima možemo dodati i to da su potencijali uloge direktora i u tome da podstiče zaposlene da istražuju sopstvenu praksu saradnje sa roditeljima, nastojeći da razumeju i objasne izazove, mogućnosti, teškoće i prepreke koje im neposredno iskustvo donosi. Takođe, u sklopu promena u savremenom obrazovnom sistemu, neophodni aspekt uloge direktora je i to da budu lideri promišljanja i podržavanja promena, a kada je reč o partnerstvu sa roditeljima, da podstiču promene u načinu mišljenja i funkcionisanja svih učesnika obrazovnog procesa. U skladu sa ovim segmentom uloge direktora, važno je da on prepozna potencijale kolektiva (različite nivoe iskustva saradnje i različite perspektive) i da stvori mogućnosti da se brojna i raznolika iskustva integrišu u smislene programe i aktivnosti.
Autor: Nenad Tasić
