Posmatram užurbane ljude i razmišljam o tome kako naučnici tvrde da naša planeta ima oblik lopte, iako se u stvarnosti celokupno čovečanstvo svakodnevno pokreće unutar jednog ogromnog, šarenog cirkuskog šatora. Pre nekoliko večeri, dok sam sedeo u prepunom pozorištu, posmatrao sam reakcije ljudi oko sebe tokom izvođenja jedne izuzetno zahtevne scene. Glumac na sceni balansirao je na samoj ivici drvene bine, ulažući poslednji atom snage u pokret koji oduzima dah. Odmah do mene sedela je žena koja je bez daha, stisnutih pesnica i sa iskrenim divljenjem upijala svaki sekund te drame. Samo red iza nje, njen partner je nervozno gledao u sat, gubio strpljenje zbog ustajalog vazduha i tiho gnevno komentarisao kako je predstava preduga. U tom jednostavnom, svakodnevnom prizoru oslikava se čitava podela našeg sveta na one koji aktivno žive sopstvenu dramu i one koji biraju da ostanu samo namršteni posmatrači tuđih uspona i padova.
Životna arena pod ovim svetlim reflektorima okuplja najrazličitije profile ljudi. Tu su hrabri akrobati koji svakodnevno hodaju po tankoj žici neizvesnosti, iluzionisti koji nas ostavljaju bez daha, ali i šareni pajaci i žongleri koji vešto balansiraju sa sopstvenim strahovima. Svi mi bez izuzetka delimo isti prostor, ali se suštinski razlikujemo po tome koju smo ulogu odabrali. Publiku često čine ljudi koji sa strahopoštovanjem i iskrenim aplauzom prate tuđi trud, ali se među njima uvek nađu i oni večito nezadovoljni kojima smetaju prašina u vazduhu, miris znoja i buka, pa u sopstvenom nestrpljenju samo odbrojavaju minute do konačnog izlaza. Nije problem u prašini, već u nesposobnosti da se oseti čista čarolija trenutka.
Oni u samom centru, izvođači u staklenom ringu života, nisu ljudi bez straha niti osobe rođene pod srećnijom zvezdom. To su pojedinci koji su u nekom trenutku skupili odvažnost da budu drugačiji od pasivne većine. On je naučio da savlada sopstvenu paniku, usavrši veštinu i krene napred uprkos greškama i padovima koji su neizbežni rekviziti svakog nastupa. Niko u životnu arenu ne stupa savršen, ali u njoj ostaju samo najuporniji — oni čija je želja da ostave trag daleko snažnija od straha od neuspeha ili osude okoline.
Ljudsko iskustvo uči nas da je tuga pasivnog posmatrača uvek veća od patnje onog koji padne sa žice, jer pad donosi lekciju, a puko posmatranje samo žalost za propuštenim šansama. Zato nemojte provesti život u udobnoj stolici prigovarajući na lošu organizaciju i sparnu atmosferu. Osetite hrabrost onih koji se bore, aplaudirajte njihovom trudu i budite spremni da, kada vas život iznenada pozove na scenu, iskoračite bez oklevanja. Ova predstava se izvodi samo jednom, ovde i sada, i druge reprize pod ovim zvezdanim šatorom sigurno neće biti.
Piše: Nenad Tasić