Kroz sprovođenje aktivnosti u cilju prevencije nasilja, obezbeđivanja uslova za vršnjačku podršku i prilagođavanja dodatne podrške potrebama učenika, ogleda se nastojanje škole da uspostavi i neguje uspešnu i održivu saradnju sa svim relevantnim akterima uključujući ih u svakodnevnu praksu i život škole. Na ovaj način škola unapređuje svoj etos, menja svoju klimu tako da se svi u njoj osećaju bolje – kako nastavnici tako i učenici. Stvaranje podsticajnog i bezbednog okruženja je prioritetni zadatak svih zaposlenih u školi.
U zavisnosti od specifičnosti škole i sopstvene organizacije, odnosno od postojanja potrebe za formiranjem preventivnih i interventnih mera, škola osmišljava programe koji će imati za cilj suzbijanje pojave vršnjačkog nasilja. Pre svega, trebalo bi stvoriti podsticajnu atmosferu za rad i učenje, osposobiti nastavni i stručni kadar, koji će pratiti svakodevne aktivnosti u školi i najvažnije, reagovati pravovremeno. Da bi škola kao institucija uspela u svojim namerama da suzbije nasilje i zaštiti žrtve od nasilnika, potrebno je da se deluje i na druge faktore koji su značajni za razvoj i obrazovanje dece. Najpre je potrebna pomoć i podrška od drugih institucija, lokalne sredine, roditelja, okoline.
Da bi saradnja između nastavnika i učenika bila što kvalitetnija, nastavnik u svom radu treba da se rukovodi određenim načelima. Kao osnovna načela za uspostavljanje partnerskog odnosa sa učenicima izdvajaju se: ravnopravnost, komplementarnost, kompetentnost, auteničnost i demokratičnost. Vrlo je važna i vršnjačka podrška, da svi oni reaguju i na najmanji oblik rizičnog ponašanja, prepoznavanja simptoma nekog od oblika nasilja, kako bi se blagovremeno iskorenili. Prisutnost psihologa u školi kao osobe od struke i poverenja, predstavlja važan izvor podrške kada neka životna situacija ili problem postanu preteški da bi se učenik, roditelj (staratelj) ili nastavnik sa njima nosio sam. Proces intervencije školskog pedagoga obuhvata zahtev za uspostavljanje kontakta, proceduru komunikacije između subjekata interakcije korišćenjem specifičnih pedagoških kompetencija i međusobno dogovoreni plan saradnje.
U Srbiji postoji Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, kao i Pravilnik o potokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje (2019.), kojim je predviđeno formiranje tima (nastavnici, stručni saradnici, roditelji, predstavnici lokalne zajednice) za zaštitu učenika od vršnjačkog nasilja. Svrha jeste formiranje bezbedne i prijatne atmosfere za učenje i druženje, kao i prilika učenicima da se obrate određenim članovima ovog tima, u slučaju da primate nasilje ili su jednostavno žrtve nasilja.
Cilj donošenja Opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja je bilo uspostavljanje efikasne, operativne međusektorske mreže za zaštitu dece od zlostavljanja, zanemarivanja, eksploatacije i nasilja. Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja se u potpunosti oslanja na osnovne principe iz Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. U uvodnom delu je navedeno da „svi oblici nasilja, zlostavljanja, zloupotreba ili zanemarivanja dece, kojima se ugrožavaju ili narušavaju fizički, psihički i moralni integritet ličnosti deteta, predstavljaju povredu jednog od osnovnih prava deteta sa držanih u Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima deteta, a to je pravo na život, opstanak i razvoj Nakon odrednica koje se odnose na opšte i specifične ciljeve Protokola, u delu III su date definicije svih vidova zlostavljanja i zanemarivanja deteta: zloupotreba ili zlostavljanje deteta, fizičko zlostavljanje deteta, seksualna
zloupotreba, emocionalna zloupotreba, zanemarivanje i nemarno postupanje, eksploatacija. Uz to, navodi se da „U procesu zaštite deteta od zlostavljanja i zanemarivanja treba da učestvuju ustanove i pojedinci iz različitih sistema (zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita, policija, pravosuđe)”, kao i da “ulogu koordinatora u procesu zaštite dece trebalo bi da ima centar za socijalni rad”. Dalje, Protokol sadrži definisanje koraka u procesu zaštite deteta (otkrivanje, prijavljivanje slučajeva, procena, rizika, stanja potrebe deteta i porodice, planiranje i obezbeđivanje usluga i mera za zaštitu deteta, sprovođenje intervencija, uključujući neodložnu intervenciju, praćenje deteta).
Jedan od uspešnih i proverenih mera za uključivanje učenika i roditelja u život škole čine vannastavne aktivnosti koje škola može da organizuje. One mogu biti sportskog, kulturnog, obrazovnog ili humanitarnog karaktera.
Vršnjačka podrška i uticaj vršnjaka na učenike pod rizikom od nasilja su neprocenjivo dragoceni i delotvorni. U nekim školama, upravo učenici kojima je u početku u najvećoj meri bila potrebna podrška, vremenom su postajali vršnjački edukatori i mentori i pružali su podršku drugim učenicima. Ova velika promena na planu samopouzdanja, prelaskom iz pozicije primaoca pomoći u poziciju onoga ko pruža podršku i pomoć drugima, često je praćena i rastom popularnosti te su ti učenici počeli da se osećaju prihvaćenije u školi. Takođe, uključivanje u vršnjačke intervencije se u određenim slučajevima veoma pozitivno odrazilo i na školska postignuća tih učenika.
Iskustvo pokazuje da davanje veće „moći“ učenicima menja klimu škole nabolje. Škole postaju okruženja u kojima se i sami nastavnici osećaju bolje i zadovoljnije. Učenici su daleko odgovorniji, savesniji i motivisaniji za promenu u školama nego što se obično misli. Nema razloga da moć bude isključivo u rukama nastavnika. Kada se učenicima pristupi sa stavom da mogu da budu partneri nastavnicima, oni počinju da se ponašaju u skladu sa tom odgovornošću i tom ulogom. Učenike treba uključivati u donošenje važnih odluka na nivou škole. Najučestaliji oblik učeničkog organizovanja je učenički parlament koji učestvuje u sprovođenju vannastavnih aktivnosti. Bez obzira što učenici imaju kapacitete da samostalno organizuju i sprovode razne aktivnosti, učeničkom parlamentu je neophodno pažljivo, odmereno i kompetentno usmeravanje, savetovanje i podrška određenih nastavnika.
Nastavnik i ostali stručni saradnici treba da predstavljaju primer svim učenicima. Zbog toga se od njih očekuje da budu osobe od poverenja, koje su sposobne da svojim učenicima pruže pomoć i podršku. Takva klima u školi predstavlja motivišuću sredinu, koja pruža mogućnost za ostvarivanje pozitivnih školskih postignuća i formiranje prosocijalnih vrednosti. Nastavnici treba da obezbede da inicijative učenika ne prolaze „neopaženo“ i ostanu samo na nivou ideje.
Preporuka je da se u okviru školskog tima za sprečavanje vršnjačkog nasilja odredi osoba koja će biti zadužena za pružanje podrške učeničkom parlamentu u realizaciji učeničkih ideja i predloga. Još jedan oblik angažovanja učenika u životu škole jeste uspostavljanje vršnjačkog tima za pružanje podrške drugim učenicima. Ovaj tim može delovati u sklopu učeničkog parlamenta, ili odvojeno i uspostavlja se sa osnovnom idejom da su učenici ti koji u velikom broju slučajeva mogu da pomognu jedni drugima, jer je vršnjacima koji su u sličnom uzrastu ponekad lakše da uspostave kontakt i komunikaciju između sebe i otvoreno pričaju o svim izazovima sa kojima se susreću u školi. Kao i u slučaju učeničkog parlamenta, delovanje vršnjačkog tima se ne može organizovati bez pune i iskrene podrške nastavnika koji ih usmeravaju, pomažu u planiranju i prate rad učenika. Članove vršnjačkog tima treba da čine svi učenici koji su voljni da pomognu drugim učenicima. Ta pomoć se ogleda u pružanju podrške drugim učenicima ili pomoći nastavnicima u realizaciji aktivnosti koje su usmerene ka učenicima.
Vršnjačka podrška ne podrazumeva samo delovanje učeničkog parlamenta i vršnjačkog tima. Svi učenici u školi su resurs kojeg školsko osoblje treba da postane svesno. Većina svih planova koje su škole sprovodile za pojedinačne učenike su sadržale pomoć vršnjaka, tačnije učenika koji su u odeljenju sa učenikom za kojeg je izrađen plan podrške, koji nisu nužno bili članovi vršnjačkog tima ali su svesni značaja podrške koju mogu da pruže zahvaljujući nastavnicima koji neguju inkluzivnu kulturu u školi.
Iskustvo govori da je diskriminacija i dalje prisutna u školama. Nije retkost da ni sami nismo svesni sopstvenog diskriminatornog delovanja ili stavova i da svako vrednovanje na uštrb nekog drugog potencijalno može biti diskriminatorno. Zato se preporučuje školi da organizuje različite radionice, sastanke, aktivnosti koje imaju za cilj prevenciju diskriminacije. Kada se diskriminacija smanji ili prevenira, svako se u školi može osetiti kao podjednako vredan i zaslužan pažnje. Tada su svi u školi zadovoljni, a osećanje dobrobiti raste kod svih, ne samo kod onih koji su bili predmet diskriminacije.
Različite aktivnosti na nivou škole su usmerene na podsticanje pozitivnih i društveno prihvatljivih obrazaca ponašanja, što je takođe od velikog uticaja za suzbijanje svih obika nasilja i veoma je važno da nastavnici i stručni saradnici rade na podsticanju socijalnih i društveno prihvatljivih vrednosti. Kada je školski kolektiv posvećen kontinuiranom usavršavanju, spreman da kritički sagleda i pristupi svojim praksama i da nadograđuje svoja znanja, tada neće izostati zadovoljstvo učenika, da se škola učini što bezbednijim i podsticajnijim mestom za sve učenike i zaposlene, da se sprovode mere prevencije za stvaranje bezbedne sredine za život i rad dece.
Projekat podržao Grad Vranje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.