Na jugoistoku Srbije, na granici sa Makedonijom i Bugarskom, u opštini Trgovište, na ataru sela Donja Trnica u dolini reke Pčinje nalazi se prirodni fenomen zvani Vražji kamen. Na prvi pogled podseća na one u Kuršumliji (Đavolja Varoš), a i po imenu ima sličnosti (Đavo – Vrag).
Ovaj lokalitet nalazi se na nekih tri kilometara od Trgovišta. Deluje nestvarno i veoma je atraktivan. Nastao je erozijom stena. Reka Pčinja je uspela da proseče stenu i da izvaja kamene stubove koji su visoki od 50 i 60 metara.
Po priči starijih meštana saznali smo da se ovo mesto nazivalo i “Prosečnik” (mesto na kome je reka Pčinja prosekla stenu).
Po istorijskim izvorima, nju je u drugoj polovini 14. veka podigao ili obnovio zet cara Dušana vlastelin Dejan Marković, za vreme vladavine Uroša Nejakog, poslednjeg vladara iz dinastije Nemanjića.
Postoje mnogo legendi i verovanja o nastanku Vražjeg kamena i o tome zašto se crkva nalazi baš tu.
Najčešća verzija priče meštana Trgovišta je o tome kako su Đavoli pokušavali da preokrenu tok reke Pčinje kako bi tekla prema Bugarskoj. Oni su kidali stene ali ipak nisu uspeli u svojoj nameri.
O gradnji crkve takođe je najprihvaćenija legenda o tome kako su stanovnici okolnih sela pokušavali da zidaju crkvu pored reke. Sve što su oni uradili u toku dana, to bi Đavoli u toku noći odneli na vrh Vražjeg kamena. Ljudi su nekoliko puta vraćali materijal nazad ali im je dosadilo i onda su na tom mestu i izgradili crkvu. Sve u svemu, da li ima istine u ovome ili ne, jedno je tačno, a to je da se crkva stvarno nalazi na tom mestu.
Postoji još jedna zanimljiva priča o tome zašto nema venčanja i krštenja u ovoj crkvi. Navodno su se zavoleli momak i devojka iz Donje Trnice, on je bio veoma bogat a ona veoma siromašna. Ovu ljubav nisu odobravali roditelji, ali pošto je ljubav bila velika i mladi nisu hteli da odustanu, roditelji nisu imali kud pa su organizovali venčanje. Naravno ceremonija je bila u navedenoj crkvi i sve je proteklo kako treba dok mladenci nisu izašli iz crkve. Oni su uzjahali svoje konje, mladoženjin konj se uplašio i potrčao ka litici odakle je pao zajedno sa mladoženjom. Kada je mlada to videla i ona je skočila za njim.
Uprkos pričama o prokletstvu ovog mesta i da je ova tragedija razlog zašto se više niko ne venčava tu, postoji jedno pozitivno verovanje koje se proširilo među ljude o tome da boravak u ovoj crkvi leči neplodnost (sterilitet).
Sa unutrašnje strane na zidovima su sačuvane freske koje su veoma dobro urađene.
Danas su u njoj retke liturgije, vernici se okupljaju u većem broju jedino za praznike koje ona slavi, Veliki Petak i na rođenje Presvete Bogorodice – Mala Gospojina.
Veliki je turistički potencijal za razvoj opštine jer privlači poglede prolaznika. Na dobrom je mestu jer je u blizini puta, tačnije ispod samog Vražjeg kamena prolazi put. Crkva Svete Bogorodice nalazi se pod zaštitom države od 1958. godine a na listi spomenika od velikog značaja nalazi se od 1983. godine.
Gde kamen šapuće đavolju tajnu
Postoje mesta na mapi Srbije gde se logika povlači pred snagom neobjašnjivog, a priroda i duh se prepliću u neraskidiv, gotovo mističan čvor. Stojimo pred Vražjim kamenom u opštini Trgovište sa istim onim dečačkim strahopoštovanjem koje sam osećao prvi put. Ovaj prirodni fenomen, te džinovske kamene kule koje paraju nebo iznad reke Pčinje, nisu samo nemi svedoci geoloških procesa, već su duboko urezane u kolektivnu psihu nas meštana kao poprište večite borbe između svetla i tame. Podsetila nas je da su ove stene zapravo naša najstarija biblioteka, ispisana vetrom i verovanjima koja prkose zaboravu.
Pogled na crkvu Svete Bogorodice, koja usamljeno prkosi gravitaciji na samom vrhu jedne od kamenih gromada, izaziva neobičnu vrstu unutrašnjeg nemira i divljenja. Narodna predanja, koja se ovde prenose sa kolena na koleno poput najvrednije relikvije, kazuju o đavolima koji su pokušali da preokrenu tok Pčinje, ali su ostali okamenjeni u svom gnevu. Psihološki posmatrano, ovaj lokalitet je savršen primer kako čovek kroz istoriju kroti strah od nepoznatog gradeći hramove na mestima koja deluju nedostižno. Tu, gde se krilo crkve dodiruje sa „đavoljim delom“, lokalno stanovništvo je vekovima tražilo utehu, uprkos legendama koje govore da se u toj svetinji niko ne venčava niti krštava. Ta dualnost, taj stalni ples između blagoslova i prokletstva, čini Vražji kamen jedinstvenim duhovnim svetionikom čitavog Balkana.
Danas, dok posmatramo ovo mesto očuvanja naše baštine, shvatamo da Vražji kamen nije samo turistička tačka na mapi, već ogledalo naše sopstvene istorije i identiteta. Svaka pukotina u steni i svaki kamenčić u zidu Bogorodičine crkve pričaju o upornosti naroda koji je navikao da gradi tamo gde drugi ne smeju ni da pogledaju. Kao čovek koji diše ovaj pčinjski vazduh, pozivam vas da ne tražite samo lepotu u ovom pejzažu, već da oslušnete tišinu koja vlada između stena. Možda ćete baš tamo, u tom procepu između legende i stvarnosti, pronaći odgovor na pitanje ko smo zapravo i koliko je tanka linija koja razdvaja ono što gradimo od onoga što nas plaši, ali nas istovremeno čini besmrtnima.
N.T.