U savremenom obrazovnom sistemu suočavamo se sa fenomenom koji u šahu nazivamo „iznuđenim potezom“, gde smo svedoci koordinisanih aktivnosti pojedinaca koji, pod plaštom brige za decu, zapravo vrše brutalnu opstrukciju rada obrazovnih ustanova, pretvarajući školsko dvorište u poligon za medijski linč i digitalno nasilje. Kada se pojedini nastavnici, u saradnji sa ostrašćenim roditeljima, odluče za obustavu nastave zasnovanu na pažljivo konstruisanim neistinama, oni ne samo da ne poštuju kolektivni ugovor, već direktno urušavaju integritet institucije koja bi trebalo da bude stub društva.
Ovaj proces podseća na loše napisan programski kod koji neprestano generiše greške u sistemu, jer se digitalno nasilje nad direktorima i neistomišljenicima sprovodi drskom manipulacijom poluistinama koje javnost guta bez provere. Ljudi koji su spremni da javno sude nekome koga i ne poznaju, zapravo vrše nepopravljivu štetu onima koji su u celoj priči najbitniji – deci. Umesto da u školi uče o toleranciji i kritičkom razmišljanju, učenici svedoče primerima gde se agresijom, ucenama i medijskim pritiskom pokušava postići svaki cilj, čime se stvara opasan vaspitni model koji nasilje promoviše kao legitimno sredstvo borbe.
Onog trenutka kada lične ambicije i sujete postanu važnije od kvaliteta obrazovanja, škola gubi svoju osnovnu funkciju i postaje talac društvene dinamike kojom vladaju galamdžije. Profesionalni ugled i ljudsko dostojanstvo prosvetnih radnika postaju kolateralna šteta u igri u kojoj nema pobednika, jer vaspitati dete da se lažima može srušiti nečija karijera znači dugoročno osuditi to isto dete na moralno tumaranje. Istinska psihologija autoriteta ne počiva na sili, već na doslednosti i istini, a ovo što danas vidimo je pokušaj „hakovanja“ autoriteta kroz buku, što je strategija koja na duge staze uvek vodi ka matnoj poziciji.
Ono što najviše zabrinjava nas koji smo proveli život vaspitavajući generacije, jeste poruka koju ovakvim ponašanjem šaljemo deci – oni uče da je svet arena u kojoj pobeđuje onaj ko je glasniji, bezobzirniji i ko bolje manipuliše „istinom“. Ako nastavnik, koji bi trebalo da bude svetionik etike, uđe u sumnjive saveze radi opstrukcije nastave, on svesno povlači potez koji vodi u gubitak tempa za čitavu generaciju. To nije borba za prava, već klasična sabotaža vaspitnog procesa, gde deca postaju taoci u igri moći odraslih, učeći da se do cilja ne stiže radom i znanjem, već ucenama i javnim ponižavanjem onih koji nose teret odgovornosti.
Kada odrasli – bilo da su to pojedini roditelji koji bi trebalo da budu prvi bedem zaštite, ili pojedini nastavnici koji bi morali biti svetionici etike – uđu u mračnu zonu nasilja i medijskih manipulacija, oni u dečju svest instaliraju najrazorniji mogući softver. Deca, posmatrajući kako se autoritet direktora škole ili integritet nekog profesora ruši orkestriranim lažima i „viber-revolucijama“, uče najopasniju životnu lekciju: da je istina nebitna kategorija ukoliko si dovoljno glasan i agresivan. U toj psihološkoj partiji šaha, mi odrasli smo žrtvovali njihovu moralnu stabilnost zarad prolazne pobede u nekom lokalnom sukobu, ostavljajući ih u stanju trajne sistemske greške u razvoju empatije.
Ono što se dešava u glavama učenika dok gledaju kako se njihovi vaspitači linčuju na internet portalima jeste potpuna devalvacija znanja i truda. Oni usvajaju „hakerski“ mentalitet u međuljudskim odnosima – uverenje da se svaki sistem može srušiti prečicom, klevetom ili ucenom, umesto da se gradi godinama rada. Time im onemogućavamo kvalitetno obrazovanje, jer u atmosferi opstrukcije i straha, škola prestaje da bude mesto učenja i postaje poligon za obuku u manipulaciji. Vaspitavamo ih da je nasilje, naročito ono psihičko, najbrži put do cilja, nesvesni da ih time pretvaramo u buduće arhitekte haosa koji neće umeti da grade, već samo da sabotiraju.
Psihološki profil deteta koje raste u okruženju gde se autoritet ismeva i blati bez argumenata, vodi ka potpunom gubitku unutrašnjeg kompasa. Kada dete vidi da roditelj drsko manipuliše neistinama da bi uklonio direktora ili nastavnika, ono gubi poverenje u samu ideju pravde. To je onaj fatalni „crash“ sistema u kojem dete prestaje da razlikuje dobro od zla, jer vidi da „pobednik“ postaje onaj ko je najsuroviji. Mi ih zapravo vaspitavamo za svet u kojem nema ljudskosti, već samo surovih algoritama moći, gde je čovek čoveku dželat.
Kao prosvetni radnik i novinar koji je video previše srušenih mostova, apelujem na svest onih koji drže tastature u rukama: svaka vaša kleveta je cigla u zidu otuđenja koji gradite oko sopstvene dece. Ako škola prestane da bude mesto gde se uči poštovanju integriteta, mi smo ih trajno isključili iz mreže civilizovanih ljudi.
U sledećem tekstu, baviću se onim najtežim – kako izvršiti sistemski „restore“ i vratiti deci veru u to da se rad, čast i istina ipak na kraju ne mogu matirati.
N.T.