Najređa vrsta inteligencije nije ona koja rešava složene jednačine u sekundi, niti ona koja pamti hiljade stranica teksta, već sposobnost koju većina ljudi, nažalost, nikada ne konfiguriše u svom sistemu. Ovde nije reč o naivnom optimizmu ili „pozitivnim vibracijama“ koje nam se prodaju na svakom koraku, već o surovom i fizički opipljivom procesu neuroelektričnog preoblikovanja mozga. U svetu gde nas sadržaj bombarduje sa svih strana, naš um postaje onakav kakav mu je „input“, jer on ne razlikuje bitne informacije od šuma na linijama. Ako svakodnevno konzumirate mentalno smeće, vi zapravo instalirate softver koji će vas držati u stanju trajnog bagovanja i predvidivih reakcija.
Većina populacije funkcioniše na onome što u programiranju zovemo default podešavanja, odnosno na čistom autopilotu. Njihovi potezi na životnoj šahovskoj tabli su automatski, reakcije su im puka skripta napisana pre mnogo godina, a um im radi po arhaičnim obrascima koje nikada nisu doveli u pitanje. Međutim, postoji jedan vrhunski nivo svesti, poznat kao metakognicija, koji menja čitavu arhitekturu našeg bića. To je trenutak kada prestajete da budete samo figura koja se pomera po tuđoj volji i postajete igrač koji odozgo posmatra sopstvenu partiju. To je proces u kojem računar počinje da menja sopstveni izvorni kod dok program i dalje radi, što je vrhunac kognitivne arhitekture.
Nauka je nedvosmislena: onog sekunda kada postanete svesni svoje misli, aktivira se anteriorni prefrontalni korteks, deo mozga koji nije zadužen za akciju ili buku emocija, već za čisto posmatranje. U praksi, to izgleda kao precizno izveden šahovski manevar u kojem, umesto da instinktivno povučete figuru i padnete u zamku, vi zastanete i uradite analizu pozicije. Imenovanjem emocije vi zapravo vršite end-process nad impulsom koji vas kontroliše. Svaki put kada se zapitate zašto ste reagovali na određeni način, vi vršite rekonsolidaciju memorije, slabeći stare emocionalne okove i dopuštajući novim, zdravijim interpretacijama da zamene zastarele linije koda.
Razlog zašto većina ljudi nikada ne dosegne ovaj nivo je jednostavan – metakognicija je neprijatna jer zahteva da isključite odbrambeni mehanizam ega i pogledate sopstvene greške bez filtera i opravdanja. Zahteva da prekinete automatsko izvršavanje programa i preispitate svako uverenje koje branite kao da je pitanje života i smrti. Ipak, distanca koju tada stvarate između sebe i svojih misli je vaša najveća snaga. U tom uskom prostoru između impulsa i akcije nalazi se ključ za promenu unutrašnjeg sistema. Pravi velemajstori ne igraju brzo, oni igraju svesno, a u narednim redovima ćemo istražiti kako da prepoznate „trojance“ u svojim mislima pre nego što vam obore čitav sistem.
N.T.