Foto: Ilustracija
Beograd je ćutao tri godine. Od oktobra 1915. do prvog dana novembra 1918. prestonica je bila pod okupacijom. Ulice kojima su nekad odzvanjali tramvaji i kafanske pesme, bile su puste, prodavnice prazne, a Kalemegdan – posmatračnica neprijateljskih topova.
A onda je došla vest sa juga. Solunski front je probijen u noći između 14. i 15. septembra.
Juriš od 600 kilometara
Ono što je usledilo vojni istoričari i danas nazivaju jednim od najbržih napredovanja u istoriji ratovanja. Prva armija srpske vojske, pod komandom vojvode Petra Bojovića, za samo mesec i po dana prešla je oko 600 kilometara duboko u okupiranu teritoriju.
Vranje je oslobođeno 5. oktobra, Niš 11. oktobra, a onda se pogled okrenuo ka severu – ka Beogradu.
Nisu to bili samo kilometri. To su bili dani bez sna, blatnjavi opanci, glad i jedna misao koja je nosila celu vojsku: kući.
Ulazak u grad
- novembra 1918. godine, Prva armija je trijumfalno umarširala u srpsku prestonicu. Beograd je oslobođen od austrougarske i nemačke okupacije.
Svedoci kažu da je tog jutra grad plakao i smejao se u isto vreme. Beograđanka Natalija Aranđelović ostavila je dnevnički zapis o tom danu – danu kada je srpska vojska ušla u oslobođeni Beograd.
Na Terazijama nije bilo govora. Bilo je zagrljaja. Vojnici u izbledelim uniformama, sa bradama i promrzlim rukama, ljubili su zemlju na kojoj su odrasli. Deca koja su rođena pod okupacijom prvi put su videla srpsku zastavu.
Grad koji je dva puta umirao
Beograd je u Prvom svetskom ratu bio okupiran dva puta – kratko od 1. do 15. decembra 1914, a zatim dugo, od oktobra 1915. do 1. novembra 1918.
Bio je prvi bombardovani glavni grad u tom ratu. Bio je grad koji je branio pukovnik Dragutin Gavrilović sa svojim đacima i zanatlijama. I bio je grad koji je dočekao slobodu poslednji – ali ju je dočekao.
Zato se danas, svakog 1. novembra, ne slavi samo vojna pobeda. Slavi se povratak kući.
To je dan kada je Beograd, posle 1150 dana ćutanja, ponovo progovorio srpski.