Društvena aktuelnost i sagledavanje negativnog uticaja koji društvene mreže mogu imati na decu i omladinu i razlozima koji dovode do porasta vršnjačkog nasilja na internetu je važni segment gde će se dati prikaz sadašnjeg stanja i analizirati kako se na digitalnim platformama kreiraju nove (bez)vrednosti. lažni ideali lepog, zabavnog i iskrivljeni uzori, i na koji način ovi novi virtuelni standardi utiču na društveno ponašanje i mentalno zdravlje dece i omladine. Prevencija nasilja na internetu ima značajnu ulogu u procesu razvijanja digitalne pismenosti, pre svega kod dece i mladih, koji internet koriste u cilju novih saznanja, ali i kao vid lake zabave, sticanja popularnosti na društvenim mrežama.
Pored mnogobrojnih prednosti korišćenja interneta i digitalne tehnoligije, neadekvatana upotreba istih kod dece i mladih može dovesti do niza negativnih posledica. Pre svega, vidljivi su problemi u komunikaciji dece kao i njihovom ponašanju, pri čemu često neinformisanost o zaštiti podataka ličnosti narušava privatnost dece. Digitalno nasilje uključuje širok spektar ponašanja, i obuhvata verbalno zlostavljanje, anonimne pozive, ucene, ponižavanje nekoga na internetu isl. Poznavanje karakteristika digitalnog nasilja i njegovu komleksnost utiče na mogućnost brzog reagovanja i zaustavljanja digitalnog nasilja.
Digitalno nasilje karakteriše anonimnost, dostupnost, uključenost velikog broja osoba i manjak podrške od strane roditelja u kontekstu nedostatka znanja o načinima i mogućnostima delovanja digitalnog nasilja. Možemo da uočimo činjenicu da postoje različiti oblici digitalnog nasilja i samim tim digitalno nasilje se može vršiti posredstvom raznih digitalnih oruđa. Od izuzetnog značaja je poznavanje oblika digitalnog nasilja i oruđa putem kojih se vrši digitalno nasilje, u cilju prevencije istog. Osoba koja je izložena digitalnm nasilju oseća bespomoćnost, očaj i strah, a ukoliko se problem ne reši dolazi do posledica koje štetno deluju na psihičko zdravlje čoveka, što se u krajnjem slučaju završava suicidom mlade osobe. Zbog toga je od izuzetnog značaja znati prepoznati znake kada je pojedinac izložen digitalnom nasilju, blagovremeno reagovati i pružiti pomoć i podršku.
Za prevenciju digitalnog nasilja od izuzetnog značaja je razvijati kod učenika i nastavnika, ali i roditelja digitalnu pismenost. Digitalna pismenost podrazumeva usvajanje određenih znanja o vrstama digitalnog nasilja, načinima reagovanja kada se nasilje događa, ali i u podizanju svesti o načinu ponašanja pojedinca na internetu, njegovim odgovornostima i obavezama. Pored razvoja digitalne pismenosti, na nivou škole se organizuju različite aktivnosti, edukacije i radionice na temu digitalnog nasilja i njihovog sprečavanja. Od velike je važnosti da učenici budu aktivno uključeni u svim dešavanjima i preventivnim aktivnostima kako bi zajedničkim snagama uticali na suzbijanje digitalnog nasilja. Sve je više istraživanja koja se bave problemom digitalnog nasilja među decom i mladima. Podaci istraživanja pokazuju da je digitalno nasilje itekako prisutno među najmlađima. Međutim, zabrinjavajuće je što većina ne želi da govori o nasilju kada primeti ili doživi isto, samim tim utiče da se nasilje nastavi i doprinosi rasprostranjenosti digitalnog nasilja.
Potrebno je da učenici, nastavnici osnovnih i srednjih škola i roditelji poznaju specifičnosti digitalnog nasilja, u odnosu na tradicionalno nasilje i prepoznaju osnovne oblike digitalnog nasilja koje se dešava u virtuelnom svetu. Takođe je potrebno da znaju načine vršenja digitalnog nasilja. Kada je reč o oruđima, odnosno sredstvima vršenja digitalnog nasilja, značajno je da su mladi upoznate sa time da se digitalno nasilje može vršiti kako slanjem video i slikovnih materijala, tako i putem pričaonica, blogova, foruma… Kod deteta koje je izloženo digitalnom nasilju mogu se primetiti različite promene u ponašanju, a nastavnici i roditelji kao osobe koje provode dosta vremena sa decom mogu primetiti određene signale da nešto nije u redu i da se nešto dešava. Deca koja su izložena digitalnom nasilju pretenduju da koriste neke nedozoljene supstance kao što je alkohol i droga, ali i da izbegavaju školu jer se ne osećaju bezbedno kao i da ispoljavaju različite psihosomatske simptome.
Teme o deci, kad se i pojave u medijima, pre svega su prilika za odrasle da se pohvale svojim dobrim delima, ili da se požale na uslove koji ih u tome ometaju. Kad se uz takvu temu pojavi slika ili izjava deteta, ona uglavnom ima funkciju skretanja pažnje na ono što čine odrasli. Ne mislimo ovim da kažemo da se to radi svesno i namerno, već pre da odražava jednu ,,filozofiju detinjstva“ zasnovanu koliko na tradicionalnim shvatanjima, toliko i na zapanjujućem nepoznavanju dece. Cilj je da mediji, škola i roditelji što više doprinose tome da odrasli zaista upoznaju i razumeju decu. Umesto da nastoje da postanu, značajna snaga preventivnog delovanja, oni se uglavnom ograničavaju na povremeno pružanje pomoći u gašenju požara.
Izlaz iz ovog začaranog kruga je obrazovanje. Jednog dana će, možda, sticanje osnovnih znanja o deci, neophodnih ogromnoj većini stanovnika naše planete u svakodnevnom životu, ući u standardne programe obrazovanja mladih i odraslih. Dok se to ne dogodi, upravo su mediji ti koji imaju ne samo mogućnost, nego i ogromnu odgovornost, da rade na ovom izuzetno važnom poslu. Ne samo u okviru uže obrazovnih programa i sadržaja, nego kroz sistematsko oblikovanje javnog mnjenja o deci i mladima koje se, uglavnom, odvija kroz programe i sadržaje koji dopiru do najšire javnosti.
Mnogi roditelji su odrasli igrajući video igrice. Neki od njih su bili deca kada su video igrice ulazile u modu. Proveli su mnogo sati na tim aparatima sa žetonima, ali to nije bila prava zavisnost od video igrica. I dalje su vozili bicikle i igrali se sa prijateljima napolju. Niko nije pričao o stvarima kao što su vreme ispred ekrana ili igrice. Zavisnost od video igrica tada nije bila prava zavisnost, ali sada jeste.
Medijska pismenost među mladim ljudima u Vranju je tema koja postaje sve relevantnija poslednjih godina. Fokus na mlade je ključan jer su oni najaktivniji korisnici digitalnih tehnologija i medija. Razvijanjem medijske pismenosti kod mladih, pomažemo im da postanu kritički nastrojeni i odgovorni građani koji mogu donositi informisane odluke u svom svakodnevnom životu. Izazovi i prepreke u sticanju medijske pismenosti među mladima su mnogobrojni.
Prema Globalnoj mreži istraživačkog novinarstva „način izveštavanja o onlajn manipulaciji promenio se tokom godina donošenjem tzv. zakona o privatnosti, sa porastom novih mreža društvenih medija i razumevanjem problema koji se stalno razvija. U Srbiji, Fejsbuk ostaje jedna od najvažnijih platformi za širenje lažnih informacija. Ali Instagram, TikTok, Telegram i aplikacije za razmenu poruka takođe su postale moćne alatke za širenje laži ili namerno izazivanje zabluda. Da bi što lakše saznali namere onih koji šire neistine i manipulacije, potrebno je da koristimo sva raspoloživa znanja i alate. Kampanje koje podržavaju organizacije su intenzivnije i moćnije u poređenju sa kampanjama pojedinačnih aktera. Postoji i posebna kategorija ljudi koji stvaraju lažne informacije sa ciljem da privuku pažnju i ostvare brzi uspeh.
Okruženi medijima i tehnologijom koji imaju za cilj da utiču na pojedinca i društvo, a sa druge strane društvo koje ne zna kako da se brani i kako da koristi dobra medija i tehnologije. Znanje koje dolazi iz medija komunikatori smatraju osnovnim znanjem za pojedinca današnjeg vremena. Međutim, medijsko obrazovanje nije čarobni štapić koji rešava sve naše probleme, već se smatra jednom od naših najboljih odbrana da izbegnemo negativne efekte i budemo kritičniji prema medijskim porukama. Čini se da mladi Vranja nisu baš upoznati sa ovim pitanjem.
Deca i mladi odrastaju u digitalnoj kulturu u kojoj mediji igraju sve važniju ulogu u oblikovanju identiteta. Svakodnevno se bombarduju scenama nasilja i promovisanju neprihvatljivih oblika ponašanja, kako na televiziji i filmovima tako i putem internet sadržaja i ostalim sredstvima masovnih komuiniciranja.Te posledice redovno potresaju decu i mlade, a one se nazivaju jednim imenom devijantno ponašanje. Pozitivni uticaj podrazumeva brzo i efikasno dolaženje do korisnih informacija: da li su to informacije o zdravlju, vremenu, političkoj situaciji ili o bilo kojim drugim sferama života. Mediji nas takođe izveštavaju o počinjenim zločinima, između ostalog i izvršenom nasilničkom ponašanju.
Medij koji predstavlja revolucionarni izum današnjice, koji obuhvata sve medije koje postoje, svakako jeste Internet. Kada je zaživeo među populacijom, Internet je dobio veliki broj korisnika, a danas je dostupan gotovo čitavom čovečanstvu. Internet predstavlja društveni medij, tačnije online časopise, web sajtove kao i sve popularnije blogove, forume i razne sajtove od kojih je najpoznatiji Wikipedija. Ovi mediji integrišu tehnologiju, društvenu integraciju i konstrukciju sastavljenu od reči, slika, videa i zvuka. Zajedničko ovim društvenim mrežama jeste povezivanje učesnika, razmena i kometarisanje medijskog sadržaja, što ih upravo razlikuje od tradicionalnih medija. Zastupljen je u velikoj meri kod mladih i da su oni više okrenuti novim medijima više nego tradicionalnim.
Na Internetu je dostupno gotovo sve od edukativnih i korisnih sadržaja, do onih koji se koriste u zabavne svrhe, a upravo ta dostupnost ima dva lica. S jedne strane, brzo i efikasno se pretražuju informacije, dok se s druge strane, sadržaji su dostupni svima, pa čak i deci koja sve češće koriste Internet, a ti sadržaji mogu biti nasilni i eksplicitni. Društvene mreže predstavljaju deo interneta i veoma su česti pratilac mlade populacije ali i starije. Osim toga, dostupnost svih informacija može imati kao posledicu smanjenje motivacije za samostalno sticanje znanja, veština i navika.
Internet, koji je najmanje podložan cenzuri, još više je olakšao pristup informacijama. Mobilna telefonija je evoulirala i pružila nove mogućnosti interaktivne komunikacije, tako da se danas neretko dešava da se nasilje na ulici, u školi, u porodici, stvara sa namerom da se napravi video zapis, koji se potom ,,okači” na internet, a zatim distribuira preko društvenih mreža, očekujući popularnost među vršnjacima.
Prikazi nasilnih scena, emitovanje filmova sa kriminogenim karakterom kao i niz drugih negativnosti štetno utiču na decu koja posredstvo imitacije i imaginacije usvajaju neprihvatljive modele ponašanja. Internet kao noviji masovni medij takođe, ima dosta posledica, ukoliko se pravilno ne iskoriste njegove brojne mogućnosti. Neophodno je da roditelji kao primarni faktori socijalizacije probude svest kod dece i pravilno ih usmeravaju na korišćenje mogućnosti koje pružaju masovni mediji. Trebalo bi ograničiti vreme provedeno uz televizijske programe ukoliko se ne iskoriste pravilno sve njene pozitivne mogućnosti kao što su gledanje edukativnih i vaspitnih programa i programa koji razvijaju kreativnost i doprinose razvoju kritičkog mišljenja. Pored roditelja veliku ulogu ima i škola koja može da ponudi širok spektar obrazovnog sadržaja i učenje putem masovnih medija, da pravilno usmeri korišćenje istih i iskoristi sve pozitivne mogućnosti za obrazovne i vaspitne svrhe.
Osnovne psihološke potrebe – za ljubavlju i pripadanjem, moći i uvažavanjem, slobodom i zabavom možemo zadovoljavati i u realnom i u virtuelnom okruženju, ali ne smemo zaboraviti na ravnotežu između ta dva sveta. Osim izvršavanja brojnih zadataka i obaveza, internet, odnosno društvene mreže omogućavaju nam virtualno druženje, upoznavanje različitih ljudi i razmenu ideja, komunikaciju s prijateljima i produbljivanje odnosa, učenje, savladavanje novih veština i razvoj brojnih kompetencija.
Mladi kao glavnu motivaciju za korišćenje društvenih mreža ističu činjenicu da ih većina njihovih prijatelja koristi pa i oni to čine. Isto tako, društvene mreže im omogućavaju stupanje u kontakt sa svojim prijateljima u bilo kom trenutku, održavanje veza s onima koje ne vide često te komuniciranje s članovima porodice ili rodbinom koja nije blizu. Takođe, pružaju im i priliku za stvaranje novih poznanstva. Osim toga, kao vrlo česte motive mladi spominju i korišćenje društvenih mreža s ciljem izbegavanja dosade, “beg” od neprijatnih emocija i usamljenosti, stvaranje osećaja “brzog zadovoljstva” te informisanje. Ne smemo zanemariti činjenicu da u periodu adolescencije imamo priliku u virtualnom okruženju razvijati svoj identitet – dok god to činimo autentično i realno.
Ali, društvene mreže mladi, kao i odrasli, često koriste automatski, bez puno razmišljanja o tome zašto im to iskustvo treba te što im ono u određenom trenutku pruža. Prepoznavanje najčešćih motiva i potreba koje zadovoljavaju uz pomoć društvenih mreža može im pomoći da ih koriste na zdraviji način, odnosno tako da uživaju u svim prednostima koje one pružaju, ali da pritom brinu o svojoj dobrobiti i dobrobiti drugih.
Mlađi korisnici društvenih mreža nisu dovoljno svesni i informisani da se njihovi lični podaci mogu zloupotrebiti na različite načine. Sve je veći broj lažnih profila, koji pretpostavljaju tuđi identitet, korisničkih profila koji služe za omalovažavanje, pisanje uvredljivih komentara, deljenje tuđih fotografija i njihovih podataka u javnim različitim društvenim mrežama. Često se dešava da maloletnici imaju svoj profil na kome objavljuju fotografije, ali i upuštaju se u razgovor sa nepoznatim osobama koje se lažno predstavljaju i koje mogu da ih dovedu do direktnog susreta. U najgorem slučaju, podaci koji se dele na društvenim mrežama koriste se za pedofiliju, pa čak i za trgovinu ljudima. Naime, postoje profili koji koriste zajedničku trenutnu lokaciju korisnika, dok se nalazi u restoranu ili kafiću. Iste informacije se koriste za krađu i otmicu. Devetogodišnja devojčica iz Srbije oteta je kao rezultat zajedničkog Fejsbuk profila njene majke. Iako je devojčica spašena, ovo je dokaz da deljenje lokacije nije bezbedno.
Postoje mnoge zavisnosti i često mislimo na drogu, alkohol, nikotin i kockanje. Svi ti poroci imaju negativnu konotaciju. Ali šta je sa aktivnostima koje su zabavnije i ponekad usmerene na decu? Mogu li postati zavisni od takvih stvari? Ne čuje se često da ljudi postaju zavisni od igranja igara kao što su Monopol ili šah. Ipak, zavisnost od video igrica je stvarna, i za neku decu može da izazove gomilu nevolja.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 2018. godine zvanično uključila poremećaj internet igara (ICD) u Međunarodnu klasifikaciju bolesti. SZO je primetila da zavisnost od video igrica uzrokuje oštećenje ličnog, porodičnog, društvenog, obrazovnog i profesionalnog funkcionisanja. Kao i svaka zavisnost, zavisnost od video igrica utiče na svakodnevni život osobe. Iako često povezujemo reč „zavisnost“ sa odraslima, dete takođe može razviti zavisnost od video igrica ili internet igara. Poznati psiholozi kažu da je neophodno razumeti da većina dece i tinejdžera neće razviti zavisnost od video igrica, ali ako se to dogodi, to bi moglo biti ozbiljno. Prava zavisnost od igara trebalo bi da izgleda slično zavisnosti koja se može videti kod upotrebe supstanci ili kockanja. Dete može provoditi sve više vremena igrajući se na štetu drugih hobija, ili će mu možda biti teško da skrati svoje vreme za igru ili da potpuno odustane. Ono što je najvažnije, njihovo igranje će im izazvati opipljive probleme u životu. Kao što su lošije ocene, smanjeni odnosi sa porodicom ili vršnjacima, ili lošije mentalno ili fizičko zdravlje. Oni i dalje neće želeti ili moći da promene svoje navike.
Zdravstveni radnici počinju da shvataju dugoročne efekte previše igranja igara. Neka istraživanja pokazuju porast depresije kod pojedine dece. Sa više vremena za igranje video igrica dolazi i manje fizičke aktivnosti ili lične higijene, što može dovesti do drugih zdravstvenih problema. Ako roditelji vide više problema u ovim oblastima, pored pada ocena ili promena u prijateljstvima u svakodnevnom životu, vreme je da počnu da proveravaju igre svog deteta. Zavisnost od video igrica može biti jednako opasna kao i svaka druga zavisnost, i treba je tretirati kao takvu. Prvi korak u prevazilaženju zavisnosti je sposobnost prepoznavanja da ona postoji. Ako neko koga poznajete pokazujete bilo koji od opisanih znakova ili simptoma, ne treba se ustručavati potražiti pomoć. Posmatranje svake osobe i pojedinačnih okolnosti, a ne samo opštih simptoma, od suštinske je važnosti za lečenje zavisnosti od igara. Često će razlozi biti mnogo kompleksniji od toga da osoba samo voli igre. Verovatno će ispod toga ležati gubitak kontrole u drugim aspektima života, ili opšti osećaj beznadežnosti osobe koja traži bekstvo u svet igara. Uzroci mogu biti nedostatak porodične podrške, problemi u porodici, nemanje perspektive za zapošljavanje ili obrazovanje, nedostatak prijatelja, za šta zamena može biti onlajn-zajednica igrača.
U cilju sprečavanja digitalnog nasilja neophodno je preduzeti određene mere na nivou vaspitno-obrazovnih ustanova. Istražili bi da li se u školama organizuju različite aktivnosti, radionice povodom obeležavanja značajnih datuma, razgovori i tribine sa roditeljima o digitalnom nasilju, sa učenicima različite vršnjačke obuke. Važno je koliki značaj nastavnici i psihološko-pedagoška služba pridaju merama prevencije. Ukoliko je značaj veći oni su spremniji u sprovođenju mera prevencije.
Danas je sve popularnije učiti decu da od najranijeg uzrasta koriste mobilne telefone, računare i druge savremene uređaje. To utiče na smanjenje broja interakcija sa okolnim svetom, sa vršnjacima i odraslim osobama, što znači da savremene generacije ređe istražuju okolinu, u manjoj meri stiču iskustva kroz igru. Prilikom upotrebe mobilnih telefona i ostalih uređaja, podrazumeva se korišćenje Interneta, što je korisno jer omogućava pristup raznim audio-vizuelnim sadržajima, video-igricama i slično.
Da bi se deca usmerila na prave vrednosti, odnosno da ne bi bila sklona ispoljavanju vršnjačkog nasilja, nije dovoljno držati decu dalje od nasilnih sadržaja u medijima, već je potrebno uĉiti ih da kritički razmišljaju o tome koji su sadržaji za njih primereni. Takođe, decu treba osposobljavati da iz priloženih sadržaja koji im se serviraju u TV-programima, internet portalima, društvenim mrežama, video-igricama ili audio-vizuelnim zapisima, nauče da prepoznaju pozitivne i negativne aspekte, te da negativna svojstva zanemaruju. Važno je da roditelji, nastavnici i okolina podignu svest deci i mladima o tome koliko neprimereni i nasilni sadržaji mogu da budu štetni. Deca moraju razviti sposobnost pravilnog razumevanja poruke koju donosi određeni sadržaj putem medija, da izvrše selekciju šta od priloţenog valja primenjivati, a šta treba izbegavati. Vaspitanje dece treba usmeriti ka razvijanju zdravih i društveno odgovornih navika, koji bi se odnosili i na pravilno korišćenje sadržaja koji se plasiraju putem medija.
Možemo reći da digitalno nasilje predstavlja epidemiju savremenog doba. Sve brži napredak i razvoj u svetu tehnologije omogućava svakom pojedincu da u bilo koje vreme i na bilo kom mestu pristupi internetu i koristi se njime. Kao takva digitalna tehnologija je danas dostupna deci, pri čemu se granica prvog korišćenja digitalne tehnologije od strane deteta sve više smanjuje. Dakle, deca još od najranijih uzrasta upoznaju virtuelni svet. Na taj način upravo još na mlađim uzrastima deca su izložena digitalnom nasilju. O digitalnom nasilju možemo govoriti kao o zloupotrebi digitalne tehnologije sa namerom da se nekome direktno ili indirektno nanese šteta odnosno da se neko povredi. U odnosu na tradicionalno nasilje digitalno nasilje je donekle „neopipljivo“, jer se dešava u virtuelnom svetu, ali prema određenim karakteristima i znacima možemo uspešno prepoznati ovaj vid nasilja i preduzeti određene preventivne i interventne mere.
Kompleksnost digitalnog nasilja utiče na mogućnost brzog reagovanja i zaustavljanja digitalnog nasilja. Digitalno nasilje karakterišu anonimnost, distupnost, uključenost velikog broja osoba i manjak podrške od strane roditelja u kontekstu nedostatka znanja o načinima i mogućnostima delovanja digitalnog nasilja. Dakle, postoje različiti oblici digitalnog nasilja i samim tim digitalno nasilje se može vršiti posredstvom različitih digitalnih oruđa. Od izuzetnog je značaja poznavanje oblika digitalnog nasilja i oruđa putem kojih se vrši digitalno nasilje, u cilju prevencije istog.
Kao i svaki oblik nasilja tako i digitalno nasilje može ostaviti štetne posledice po zdravlje pojedinca. Digitalno nasilje utiče na psihičko zdravlje pojedinca u velikoj meri i dovodi do mnogobrojnih štetnih posledica po funkcionisanje i dalji život i razvoj pojedinca. Pre svega osoba koja je izložena digitalnom nasilju oseća bespomoćnost, očaj i strah, a ukoliko se problem ne reši dolazi do posledica koje šteštno deluju na psihičko zdravlje čoveka, što se u krajnjem slučaju završava suicidom mlade osobe. Zbog toga je od izuzetnog značaja znati prepoznati znake kada je pojedinac izložen digitalnom nasilju i blagovremeno reagovati i pružiti pomoć i podršku.
Za prevenciju digitalnog nasilja od izuzetnog značaja razvijati kod učenika i nastavnika, ali i roditelja digitalnu pismenost. Digitalna pismenost podrazumeva usvajanje određenih znanja o vrstama digitalnog nasilja, načinima reagovanja kada se nasilje događa, ali i u podizanju svesti o načinu ponašanja svakog pojedinca na internetu, njegovim odgovornostima i obavezama. Pored razvoja digitalne pismenosti, na nivou škole se organizuju različite aktuvnosti, edukacije, radionice i sl. na temu digitalnog nasilja i njegovog sprečavanja. Od velike je važnosti da učenici budu aktivno uključeni u svim dešavanjima i preventivnim aktivnostima kako bi zajedničkim snagama uticali na suzbijanje digitalnog nasilja.
Sve je više istraživanja koja se bave problemom negativnog uticaja interneta i društvenih mreža među decom i mladima. Podaci istraživanja pokazuju da je digitalno nasilje itekako svakodnevno zastupljeno među najmlađima. Međutim, zabrinjavajuće je što većina ne želi da govori o nasilju kada primeti ili doživi isto, samim tim utiče da se nasilje nastavi i doprinosi rasprostranjenosti digitalnog nasilja.
Razvoj tehnologije doprineo je povećanju naučnih saznanja, osavremenjivanju nastavnih metoda i sredstava u školama širom sveta, s tim u vezi teži se primeni digitalne tehnologije u svim segmentima vaspitno-obrazovnog rada. Međutim, i pored značajnog doprinosa obrazovnom sistemu, razvoj tehnologije uticao je na pojavu i rasprostranjenje jednog od najzastupljenijih oblika nasilja današnjice, a reč je o digitalnom nasilju. Sve je više pokazatelja da su deca izložena ovoj vrsti nasilja, ali zabrinjavajuća je i činjenica da broj dece neprestano raste. Zbog toga je od izuzetnog značaja na vreme otkriti kada se digitalno nasilje dešava i blagovremeno delovati u cilju sprečavanja istog. U školskom okruženju delovanje nastavnika na polju sprečavanja digitalnog nasilja može u velikoj meri doprineti smanjenju digitalnog nasilja među učenicima. Međutim, da bi uspešno delovali u skladu sa merama prevencije, neophodno je da su nastavnici pre svega upoznati sa tim šta je digitalno nasilje i koje su to mere prevencije.
Rezultati istraživanja pokazuju nam da su nastavnici upoznati sa Zakonom o osnovana sistema obrazovanja i vaspitanja i Pravilnikom o protokolu postupanja u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje koji se primenjuju u školi u kontekstu zaštite učenika i prevencije nasilja. Takođe, nastavnici prepoznaju organizovanje različitih aktivnosti na nivou škole, kao i u saradnji sa roditaljima i lokalnom sredinom kao prevenciju digitalnog nasilja u školi. Pored toga nastavnici vrednuju različite radionice, kvizove, razgovore, tribune i obuke kao aktivnosti koje doprinose uspešnoj prevenciji digitalnog nasilja u školi. Nastavnici ističu da treba uključiti kako učenike tako i roditelje, lokalnu zajednicu i sve zaposlene u školi u prevenciji digitalnog nasilja.
U tom kontekstu treba istaći da za uspešnu prevenciju nasilja na internetu nije dovoljna samo informisanost nastavnika o postupanju u datim situacijama, već treba raditi na izgradnji odnosa poverenja i podrške sa učenicima kako bi i sami učenici pomogli nastavnicima da otkriju potencijalno zlostavljanje i reagovali na vreme. Takođe, od izuzetne je važnosti i spremnost nastavnika za delovanje u datim situacijama digitalnog nasilja, kao i adekvatno delovanje.
Najveći deo vremena pored porodice deca porovode sa vršnjacima i nastavnicima u školi. Škola bi trebalo da predstavlja sigurnu sredinu, u kojoj se deca osećaju bezbedno. S obzirom na karakteristike digitalno nasilje je prisutno 24h, u bilo koje doba dana i na bilo kom mestu. Samim tim digitalno nasilje se događa i kada su deca u školi i van škole. Nastavnici imaju značajnu ulogu kada je u pitanju prepoznavanje izloženosti digitalnom nasilju, ali i u merama prevencije i intervencije u kontekstu digitalnog nasilja. Nastavnici su upoznati sa specifičnostima digitalnog nasilja, u odnosu na tradicionalno nasilje i prepoznaju osnovne oblike digitalnog nasilja koje se dešava u virtuelnom svetu. Takođe, nastavnici su upoznati sa načinima vršenja digitalnig nasilja.
Kod deteta koje je izloženo digitalnom nasilju mogu se primetiti različite promene u ponašanju, a nastavnici kao osobe koje provode dosta vremena sa učenicima mogu primetiti određene signale da nešto nije u redu i da se nešto dešava. Nastavnici su se složili da deca koja su izložena digitalnom nasilju pretenduju da koriste neke nedozvoljenje supstance kao što je alkohol i droga, ali i da izbegavaju školu, jer se ne osećaju bezbedno kao i da ispoljavaju različite psihosomatske simptome.
U cilju sprečavanja digitalnog nasilja neophodno je preduzeti određene mere na nivou škole. I u ovom segmentu nastavnici, ali i učenici imaju značajnu ulogu. Nastavnici su saglasni da je veoma bitno organizovati različite aktivnosti, radionice povodom obeležavanja značajnih datuma, organizovati razgovore i tribine sa roditeljima o digitalnom nasilju, ali i u saradnji sa učenicima organizovati različite vršnjačke obuke i sl.
Moderno doba i razvoj tehnologije sa sobom je doprinelo u velikoj meri razvoju društva i svakodnevnog funkcionisanja u kontekstu razmene i dostupnosti informacija, besplatnom pronalaženju informacija, dostupnosti edukativnih sadržaja i mnogo drugih stvari. Međutim, svet tehnologije isto tako predstavlja i rizičnu sredinu za pojedinca koji se ne snalazi u virtuelnom svetu. Upravo deca i mladi predstavljaju rizičnu grupu koja može biti izložena uznemiravanju i nasilju putem interneta i digitalne tehnologije.
Projekat podržao Grad Vranje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.