Porodica predstavlja jednu od najvažnijih determinanti razvoja ličnosti i njen značaj ogleda se u tome što ona treba da predstavlja podsticajnu sredinu u kojoj će se dete osećati zaštićeno i voljeno. Brojna istraživanja ukazuju da je najveći značaj porodice u formiranje ličnosti, kao i činjenica da odnosi u porodici umnogome utiču na proces razvoja. Uslovi života u porodici u najranijim godinama usko su povezani sa osobenostima ličnosti, odnosno sa tim kakva će ličnost biti tokom celog života.
Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici (2016) predviđa se sistemska zaštita žrtava nasilja u porodici, koja se ogleda u pravovremenoj i brzoj razmeni informacija i koordinaciji procena i planiranja intervencija između policije, centara za socijalni rad itužilaštva, uključujući žrtve nasilja i druge relevantne učesnike. Odredbama Zakona o sprečavanju nasilja u porodici (2016) definisan je skup mera radi otkrivanja neposredne opasnosti od nasilja u porodici i mera koje se primenjuju kada je opasnost otkrivena. Takođe, definisano je nasilje u porodici u smislu ovog zakona, određeni su aktivni i pasivni subjekti nasilja kao i krivična dela na koje se zakon primenjuje. U čl.3. Zakona navedeno je da „neposredna opasnost od nasilja u porodici postoji kada iz ponašanja mogućeg učinioca i drugih okolnosti proizlazi da je on spreman da u vremenu koje neposredno predstoji po prvi put učini ili ponovi nasilje u porodici“.
Nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu ili prema licu sa kojim je krvni srodnik u pravoj liniji, a u bočnoj liniji do drugog stepena ili sa kojim je srodnik po tazbini do drugog stepena ili kome je usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj ili prema drugom licu sa kojim živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu (2016, čl.3). Za sprečavanje nasilja u porodici i pružanje zaštite i podrške žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela određenih ovim zakonom nadležni su policija, javna tužilaštva, sudovi opšte nadležnosti i prekršajni sudovi, kao nadležni državni organi, i centri za socijalni rad, kao ustanove (2016, čl.7). U čl. 4. je navedena primena ovog zakona na određena krivična dela: proganjanje, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom, obljuba zloupotrebom položaja, nedozvoljene polne radnje, polno uznemiravanje, podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnih lica za pornografiju, navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama, zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica, nasilje u porodici, ne davanje izdržavanja, kršenje porodičnih obaveza, rodoskrvnuće, trgovina ljudima i druga krivična dela, ako je krivičnodelo posledica nasilja u porodici.
Poznata je i činjenica da ukoliko u porodici ne vladaju harmonični odnosi, razvoj ličnosti deteta neće biti adekvatan. Deca su sklona učenju po modelu, tako da će ona usvajati obrasce ponašanja koje imaju priliku da nauče. U slučajevima kada je u porodičnoj sredini zastupljena napetost, to će inicirati sukobe među njenim članovima, što će produbljivati svađe i nesuglasice i destruktivno delovati na formiranje sklopa ličnosti deteta. Brojni su slučajevi porodica u kojima je jedan od roditelja (ili oba roditelja) zavisnik (od alkohola, psihoaktivnih supstanci, kocke, itd) ili nasilnik, što će značiti da deca takva ponašanja prenose u školsko okruženje i primenjivaće iste oblike nasilja nad svojim vršnjacima.
Neadekvatna roditeljska briga i neobraćanje pažnje na osećanja deteta mogu biti značajni faktori za pojavu vršnjačog nasilja, povezana i sa ponašajnim problemima kao što su antisocijalno ponašanje, delikvencija, vršnjačko nasilje, slabiji školski uspeh, upoteba psihoaktivnih supstanci, kriminalitet-pokazuju istraživanja.
Saradnja porodice i škole treba da se ostvaruje od trenutka kada dete postane polaznik obrazovne ustanove, da se dalje produbljuje i doprinese adekvatnom ispunjavanju vaspitno-obrazovnih zadataka. Vaspitanje i obrazovanje su briga i porodice i škole, bez njihovog zajedničkog zalaganja javiće se propusti u postizanju vaspitno-obrazovnih i nastavnih ciljeva i zadataka.
Vezano za pojavu problema sa kojima se susreću nastavnici i učenici u školi, roditelji uglavnom navode da ako se pojavi problem, saradnja se odvija po principu njihovog obaveznog odlaska u školu, gde zajedno sa odeljenjskim starešinom ili predmetnim nastavnikom otkriju uzrok, reše problem i pokušaju da spreče pojavu novog neuspeha. Kako bi saradnja bila što uspešnija, treba da se odvija kontinuirano, planski, sistematski, da su jasno utvrđeni ciljevi, zadaci, oblici, metode, sadržaji i dinamika njihovog ostvarivanja. Ona treba da ima karakter partnerskog odnosa, roditelji i nastavnici da budu ravnopravni, informišu se, dopunjuju, razmenjuju iskustva o razvoju, učenju i ponašanju dece u ove dve sredine. Takođe, roditelji i nastavnici treba međusobno da se poštuju, uvažavaju obrazovanje, životno i radno iskustvo i spremnost za komunikaciju. Cilj ovakve saradnje treba da bude usaglašavanje stavova i uspostavljanje kontinuiteta dolazaka na roditeljske sastanke ili individualne razgovore.
Vaspitni stilovi roditeljstva čine kombinaciju roditeljskih ponašanja koja se često primenjuju, a samim tim stvaraju vaspitnu klimu. Ovaj fenomen odnosi se na zbir vaspitnih stavova koje roditelj primenjuje u postupanju sa decom, pri čemu emocionalni odnosi imaju veliku ulogu. U zavisnosti od emocionalne klime zavisi kako će deca shvatiti vaspitne postupke i da li će se primenjivati poželjne oblike ponašanja.
Unutar porodičnog sistema, mogu se istraţiti subsistemi čije karakteristike takođe imaju uticaja na pojavu vršnjačkog nasilja. Kada govorimo o roditeljskom ponašanju, najvažniji aspekti su roditeljsko vaspitavanje, način komunikacije sa decom, roditeljski nadzor, kao i system vrednosti roditelja. Rizični faktor za pojavu vršnjačkog nasilja predstavlja upravo komunikacija na relaciji roditelj-dete, gde nepravilna komunikacija uzrokuje sukobe, nerazumevanje i osećaj manje vrednosti kod deteta. U tom slučaju, dete nema poverenja u roditelja, ne shvata njegove zahteve kao dobronamerne, te se često suprotstavlja istim. To je usko povezano sa roditeljskim nadzorom, tačnije sa slabom disciplinom, jer ukoliko roditelji ne promene način ponašanja i ne poboljšaju komunikaciju, dete će sve više pribegavati društveno neprihvatljivim postupcima.
Sukobi roditelja su nepovoljni faktori za pravilan razvoj dece. U porodicama gde se razvija agresivno dete, najčešće su roditelji u konstantnoj svađi, te se odatle negativni obrasci ponašanja prenose i na dete. Zanemarivanje od strane roditelja odnosi se na odsustvo ili neadekvatno zadovoljavanje svih razvojnih i osnovnih potreba i socijalne sigurnosti deteta. Zanemarena deca ne uspevaju da ostvare saradnju sa nastavnikom, a u vršnjačkom okruženju se ponašaju bezosećajno, odnosno ne ispoljavaju empatiju prema vršnjacima. Ta sklonost potiče iz porodične sredine, koja nije senzibilisana na potrebe deteta, te se onda osećaju bezvredno i nisu sposobna da sagledaju probleme iz tuđe perspektive. To inicira pojavu vršnjačkog nasilja, što takođe ima za cilj privlačenje pažnje na sebe.
Vaspitni stil roditelja je jako interesantan i primamljiv za istraživanje i igra veliku ulogu na smanjenje rizika od vršnjačkog nasilja. Vaspitanjem u ranom detinjstvu, putem vaspitnih postupaka roditelji prenose na dete opšte društvene zahteve i norme, usađuju u njega određene vrednosti. Od vaspitnog stila roditelja zavisi da li će individua biti osposobljena za autonomni razvitak, ili će on biti zaustavljen ukoliko roditelji striktno insistiraju na poslušnosti u procesu vaspitanja.
Za porodicu u prošlosti najznačajnija je bila ekonomska, odnosno proizvodna funkcija, dok je danas, za savremenu porodicu jedna od najznačajnijih vaspitna funkcija porodice. Da bi ostvarila vaspitnu funkciju, porodica na svom životnom putu treba da prevaziđe mnoge prepreke, koje su u uslovima tranzicije brojnije, a traumatična iskustva izvesnija. Osnovu za ostvarivanje vaspitne funkcije porodice čini svakako funkcionalnost porodice.
Svako od nas je barem jednom čuo frazu „nisu me roditelji tako učili“. Tačno je da svaki roditelj ima svoj pristup vaspitanju, a svaka generacija sebe smatra posebnom. Međutim, kroz decenije proučavanja, prepoznati su neki osnovni „šabloni“ roditeljstva. Imamo one roditelje koji vole red, disciplinu i jasna pravila. Njihov dom je često kao vojni logor – sve ima svoj raspored i ne toleriše se neposlušnost. S druge strane, tu su i roditelji koji su više poput prijatelja svojoj deci, gde je sve dozvoljeno i sve je otvoreno za diskusiju. Između ovih ekstrema postoji i zlatna sredina – roditelji koji kombinuju toplinu i razumevanje sa jasnim očekivanjima. Nažalost, ne smemo zaboraviti ni one roditelje koji, iz raznih razloga, često zanemaruju svoju ulogu, ostavljajući decu da se uglavnom snalaze sama i time su pod velikim rizikom da prekinu školovanje. Dok razmišljamo o svim ovim stilovima, važno je shvatiti da nema „jedne karakteristike koja svima odgovara“. Svako dete je jedinstveno, kao i svaki roditelj. Razumevanje ovih stilova može nam pomoći da bolje komuniciramo i podržavamo decu kroz njihov rast i razvoj.
Autoritarni vaspitni stil. Ko od nas nije čuo ono čuveno „zato što sam ja tako rekao!“? Kad pomislimo na autoritarni vaspitni stil, upravo te reči nam često prvo padnu na pamet. To su oni roditelji koji drže sve konce u svojim rukama i očekuju da se njihova pravila slede bez previše pitanja. Istina je da ovakav način vaspitanja može izgledati kao da nema mnogo prostora za dijalog ili slobodu. Mnogi roditelji koji se opredeljuju za ovaj pristup zaista veruju da pružaju najbolje svojoj deci. Kroz jasnu strukturu i pravila, žele da ih zaštite od svih izazova koji život donosi. Međutim, važno je razmisliti o balansu. Deci treba i sloboda, i razumevanje, i mogućnost da izraze svoje mišljenje. Dok jasna pravila mogu pružiti osećaj sigurnosti, otvorena komunikacija između roditelja i deteta je ključ za izgradnju poverenja i razumevanja.
Liberalni vaspitni stil. Često se susrećemo sa roditeljima koji biraju liberalni vaspitni stil. To su roditelji koji često dozvoljavaju svojoj deci da sami donose odluke, nudeći im slobodu da istražuju svet oko sebe na svoj način. Njihova filozofija je da deca najbolje uče kroz iskustvo. Ovakav pristup ima svoje prednosti. Deca koja su vaspitavana na ovaj način često razvijaju snažan osećaj za samoinicijativu i nezavisnost. Uz to, roditelji i deca često grade dublji odnos baziran na poverenju. Međutim, kao i svaki stil, i liberalni pristup nosi sa sobom izazove. Ponekad deca mogu osetiti da nemaju dovoljno smernica ili da im je potrebna jasnija struktura. Ključ je u balansiranju: „Pružiti deci slobodu, ali i dati im osnovne smernice kako bi se bezbedno kretala kroz svet.“
Demokratski vaspitni stil. Susrećemo se i sa roditeljima koji se opredeljuju za demokratski pristup. Zamislite porodični sastanak gde svako, čak i najmlađi član, ima pravo glasa. To je srž demokratskog vaspitnog stila. Roditelji ovde ne samo da postavljaju pravila, već i slušaju šta njihova deca misle i osećaju. Zamislite mamu koja kaže: „Šta misliš, koliko vremena bi trebalo da provedeš igrajući video igre?“ umesto da samo postavi striktno pravilo. Deca u ovom okruženju uče da njihovo mišljenje ima vrednost i da se očekuje da učestvuju u donošenju odluka. Međutim, nije uvek lako. Ponekad je teško naći srednji put između onoga što deca žele i onoga što roditelji smatraju najboljim. Suština je u razgovoru, razumevanju i traženju zajedničkog jezika, kako bi svako u porodici osećao da je saslušan i poštovan.
Podudarnost u preferiranju vaspitnog stila oca i majke. Kada se istraživač susretne s porodicama, često primeti da je zanimljivo i važno koliko se stilovi vaspitavanja majke i oca podudaraju. Zamislite to kao timsku igru: „Ako oba roditelja igraju istu igru, prateći slična pravila, sve teče mnogo skladnije.“ Nije retkost da mama i tata imaju različite poglede na vaspitavanje. Možda jedan preferira strože granice, dok drugi teži otvorenijem pristupu. I to može biti u redu. Ključ je da nije nužna potpuna podudarnost, već komunikacija i podrška između partnera. Kada majka i otac razgovaraju, razumeju i podržavaju jedno drugo u svojim vaspitnim metodama, deca to primećuju. Svedoci su timskog rada, kompromisa i uzajamnog poštovanja. A to, dragi moji, može biti jedna od najvrednijih lekcija koju deca mogu naučiti kod kuće.
Događaju koji uzrokuju pojavu krize u porodici su raznovrsni, kao i načini na koje ih porodice prevazilaze. Porodice koje su sposobne da amortizuju stres i da pronađu konstruktivan način za rešavanje i prevazilaženje problema, pružaju mogućnost za uspostavljanje novog kvaliteta porodičnog života i adaptaciju porodice na novonastale okolnosti. Za pravilan i poželjan razvoj dece pored socijalnih, ekonomskih i kulturnih činilaca veoma su značajni i emocionalni odnosi u porodici, u kojoj dete raste, razvija se i formira lične osobine. Brojna istraživanja pokazuju da je demokratski vaspitni stil najpogodniji za razvoj deteta. Roditelji su zainteresovani za uspostavljanje dobrih odnosa sa svojom decom, jer je prisutna emocionalnost kao dimenzija roditeljskog ponašanja. To nam ukazuje da roditelji doživljavaju i pokazuju emocije u interakciji sa detetom. Smatramo da u našem društvu postoji niska svesnost uopšte o uticaju vaspitnog stila roditelja, te bi bilo poželjno da se o ovom problemu više govori u javnosti, da ova tema bude više zastupljena u medijima i vaspitno-obrazovnim ustanovama.
Postoje brojni faktori koj i posredno ili neposredno utiču na prevenciju vršnjačkog nasilja, svi oni koji mogu da doprinesu većim vaspitno-obrazovnim postignućima učenika, treba da rade na njegovom poboljšanju i unapređivanju. Svesni smo činjenice da škole ne mogu odjednom stvoriti idealne uslove, ali rad na unapređivanju jednog po jednog faktora koji negativno utiče na uspeh dece, će svakako doprineti stvaranju boljih uslova. U vezi s tim smatramo da u okviru porodice ulovi za postizanje boljeg uspeha učenika i spreččavanju nasilja mogu poboljšati preferiranjem demokratskog vaspitnog stil roditelja. Iako se pojedine porodice nalaze u krizi, možemo ukazati na adaptivne potencijale porodice, jer iako kriza postoji, roditelji su zainteresovani za uspostavljanje dobrih odnosa sa decom, kao i za saglasnost u poglesu preferiranja određenog vaspitnog stila.
Sa aspekta školskog uspeha i mogućeg vršnjačkog i drugih oblika nasilja, može se sagledati u snazi porodice, da i u stresnim i kriznim situacijama uspeva da animira svoje pozitivne snage i da obezbedi nepohodne uslove za postizanje uspeha dece u školi. Ostaci patrijarhalnog vaspitanja u našem društvu ukazuju na potrebu obrazovanja roditelja, kako bi mogli da shvate i razumeju potrebe svoje dece. Smatramo da bi edukacija roditelja i rad sa njima o ovom pitanju doprinela upostavljanju boljih odnosa između roditelja i dece.
Verujemo da bi organizacija seminara za roditelje na temu povezanosti vaspitnog stila i vršnjačkog nasilja, doprinela shvatanju značaja pozitivnog uticaja demokratskog vaspitnog stila i negativnih uticaja i mogućih posledica liberalnog i autoritanog vaspitnog stila. Ukoliko roditelji postanu svesni „problema“ utoliko će pre u našem porodicama biti dominatan demokratski vaspitni stil. Smatramo da bi na prevenciju nasilja kod učenika svakako pozitivno uticali demokratski odnosi u porodici, jer odrastanje deteta bez traumatskih iskustava, sa poverenjem uz spremnost za aktivno učešće i preuzimanje odgovornosti može dati samo bolje rezultate deteta u školi. Na osnovu svega navedenog možemo reći da vaspitni stil roditelja ima ulogu u školskom uspehu učenika i utiče na rizik od nasilja.
Saradnja porodice i škole je neophodna za uspešno sprečavanje vršnjačkog nasilja. Sarađujući sa porodicom škola bolje upoznaje učenike, njihove osobine, radne navike, sposobnosti, njihov položaj u porodici, mogućnost za izgradnju poverenja između porodice i škole. Poverenjem koje porodica ukazuje školi, a i škola porodici, moguće je delovati preventivno na vršnjačko nasilje.
Projekat podržao Grad Vranje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.