Misao menja strukturu… Video sam ljude kako menjaju svoj mozak mislima, kako bi izlečili ranije neizlječivu opsesiju i traumu, kaže Norman Doidge, psihijatar i autor knjige “Mozak koji sam sebe menja”.
Neuroplastičnost: I dobra i loša
Ljudski mozak je neverovatno fleksibilan. Može se oblikovati gotovo kao plastelin, samo uz malo više vremena i truda.
U posljednjih 20 godina, zahvaljujući brzom razvoju u oblasti slikanja mozga i neuronauke, sada se može sa sigurnošću tvrditi da je mozak sposoban za reinženjering – i da smo mi sami inženjeri.
Umnogome, neuroplastičnost – opšti termin koji opisuje trajne promene na mozgu tokom ljudskog života – je sjajna stvar.
Evo nekoliko razloga zašto:
Možemo povećati našu inteligenciju.
Možemo naučiti nove veštine koje nam mogu promeniti život.
Možemo se oporaviti od određenih vidova oštećenja mozga.
Možemo povećati emocionalnu inteligenciju.
Možemo se odviknuti od štetnog ponašanja, uverenja i navika.
S druge strane, možemo redizajnirati svoj mozak nagore!
Srećom, zahvaljujući našoj sposobnosti da se odučimo od štetnih ponašanja, uverenja i navika, možemo se uvek vratiti na pravi kurs.
Uverenja menjaju mozak
Donald Hebb, rani pionir neurolastičnosti i neuropsihologije, rekao je da se neuroni koji zajedno funkcionišu međusobno povezuju.
Dr Michael Merzenich, koji je danas možda najpoznatiji svetski neuronaučnik, nadogradio je Hebbov rad, dokazujući odnos između misli i strukturalnih promena u mozgu.
Naša iskustva, ponašanje, razmišljanje, navike i način na koji reaguješ neodvojivi su od toga kako se naš mozak oblikuje.
Negativne navike menjaju naš mozak nagore. Pozitivne navike menjaju naš mozak nabolje.
Kukanje i promene na mozgu
Kako negativno ponašanje kao što je kukanje, menja strukturu mozga?
Svi znamo nekoga ko je uvek negativan. Osobu koja čini se nikad nije zadovoljna.
Negativni ljudi se gotovo uvek žale na nešto. Još gore, ljudi koji stalno kukaju ne zadovoljavaju se time da zadrže svoje misli i osećanja za sebe, već traže nekog nevoljnog slušaoca.
Nesumnjivo je da nerviraju svoje prijatelje i porodicu, ali ne treba ih kriviti već razumeti.
Svi se žalimo na nešto s vremena na vreme, Zapravo, istraživači sa univerziteta Clemson empirijski su dokazali da svi povremeno gunđamo. Neki to samo čine češće od drugih.
Neki ljudi se žale kako bi na taj način privukli pažnju i uvek razmišljaju o tome kako je njima teže nego drugima.
Neki su hronično nezadovoljni. Ako ne pričaju o svojoj tegobi, onda verovatno razmišljaju o njoj.
Psiholozi nazivaju ovo kompulsivno ponašanje ruminacija, koja se definiše kao repetitivno razmišljanje o problemu bez kraja i konca. Ruminacija je, nažalost, direktno vezana za depresivan i anksiozan mozak.
Ljudi koji se stalno žale imaju manji emocionalni koeficijent, koji je neophodan za razumevanje emocija.
Njih ne zanima vaše gledište, razmišljanja ili osećanja. Oni će koristiti svaku priliku da vam se izjadaju.
Da li je mozak kriv? Odgovor je uglavnom – da.
Većina negativnih ljudi ne želi da se ovako oseća. Ko bi želio?
Štetno ponašanje kao što je kukanje, ako mu dozvolimo da se kontinuirano odvija u mozgu, neminovno će izmeniti misaone procese. Izmenjene misli vode do izmenjenih uverenja, što vodi do promena u ponašanju.
Naš mozak po prirodi ima tendenciju da se fokusira više na negativne okolnosti nego na pozitivne. Dr Rick Hanson, neuronaučnik i autor knjige Buddha’s Brain objašnjava to ovako:
Negativni stimuli proizvode više neuronske aktivnosti nego jednako intenzivni pozitivni stimuli. Njih je takođe lakše i brže uočiti.
Ponavljanje je majka znanja.
Kada ponavljamo fokus na negativnom, žaleći se konstantno, mi koristimo neurone odgovorne za negativnu tendenciju.
Tako da kreiramo negativno ponašanje putem ponavljanja.
Nije moguće sve vreme biti srećan i pozitivan, niti to treba pokušavati.
Međutim, treba da preduzmemo konkretne korake kako bismo se borili protiv negativnog razmišljanja. Istraživanja pokazuju da je meditacija jedan od načina.
Izvor: 6yka.com